Пресуда и билборд

Европејска Србија се радује… Као у старо Брозово вријеме: сви смо криви. Пошто смо прије били криви само и искључиво ми Срби, ово је велики и важан напредак. Ми смо навикли на батине и понижавања… А Хрвати су се баш непријатно изненадили… Али, нека се српски фашисти томе радују, а наши ће европејчићи само да криве уста и као забринуто нешто климају главама…

Свега овога не би било, увјерени су, да је овдје било толеранције, европских вриједности, и да је друг Тито поживео једно сто педесет година…

Међународни суд у Хагу одбацио је тужбу Хрватске против Србије за геноцид и нашу противтужбу. Цјелокупна наша тактика била је усредсријеђена не само на побијање хрватске тужбе, већ и на дисквалификовање саме идеје таквих тужби.

Тако смо радили и против сопствене тужбе. Да појачамо аргументе, досјетили смо се и злочина Независне Државе Хрватске – геноцида у ком је страдало најмање пола милиона људи који је тако стављен у службу обесмишљавања хрватске оптужнице.

Оптужнице, која је Србију идентификовала као агресора у вријеме када су на челу савезне државе били све сами Хрвати предсједник предсједништва Месић, премијер Марковић, министар иностраних послова Лончар, министар одбране Кадијевић, командант РВ ПВО Јурјевић… Која је Србију чак оптуживала да је етнички очистила Српску Крајину.

Увјерен сам да се не би тако бранили, да не би судија из Србије гласао и против српске контратужбе да у Србији немамо на власти једну искварену, ненародну елиту која је, као некада мртвом комунизму, сада одана својим будућим могућим синекурама у Бриселу и Стразбуру.

Заборављен Јасеновац

Довољно је било да на суд пошаљемо статистике ратова. Да саставимо прецизне билансе ко је шта добио, а ко шта изгубио током протеклих деценија и да хронолошки представимо хладни рат који хрватска држава после 1995. године води против Србије. Ако би нам овај дилетантски суд наметнуо казну и некакве репарације, требало би да их одбијемо. Нека нас поново окупирају као и 1941. јер иако ЕУ свакако не воде фашисти однос према Србији заснован је на сличним увјерењима, стереотипима и предрасудама па нека траже неког свог Недића или Љотића…

Овако, док се разни политиканти радују одлуци суда, помишљам како је тужна чињеница да је српска држава прије много година заборавила Јасеновац, а присјетила га се само како би њиме трговала.

И док у Србији екстремисти мрзе споредне личности ове драме… Људе који се појављују на телевизији, или су професионално обављали задатак који им је повјерен, власти су, ипак, донекле поступиле часно. У Предсједништву Србије састали су се Николић, Вучић и Додик… Да заједно сачекају пресуду и можда злу судбину својих земаља. Недостајали су представници Црне Горе… Али, они су одавно промијенили морални идентитет и политички пол. Неки и нису легално и легитимно изабрани.

Изостанак Црне Горе у тужбама БиХ и Хрватске доказ је њихове неискрености. Мада је прошао без Дукљана, ово је био лијеп гест јединства и, без сумње, маркетинга… Али, није важно, битно је да је поступак исправан и државнички.

Пресуда из Хага наравно није ништа промијенила. Шира јавност је сазнала да је Федерација Босне и Херцеговине тужила Републику Српску. Толико о помирењу. Чуди ме да високи представник није спријечио Сарајево да нападне Бањалуку, то је исто акт непријатељства… Осим можда ако није ријеч о двије суверене државе, а не о два ентитета.

Тужбе мрзитеља Србије

Тако ће сјутра, иако Устав БиХ изричито забрањује ратовање ентитетских војски, агресију на Републику Српску неки бјелосвјетски зликовац на „високом мјесту представника ничега“ можда прогласити за „војно-редарствену акцију“, а Србију оптужити што је примила милион нових прогнаника.

И славна „Репубљик Косова“ је најавила тужбу пред Међународним судом у Хагу против Србије. Вјероватно ће споменути да смо на путу асимилације тамо подигли више километара пута, више болница, више школа и више фабрика на десет хиљада становника него што су у сусједној Албанији икада подигле тамошње власти.

Јавио се и Љупчо Георгијевски. Бивши премијер Македоније, познат по томе што је државу сукобио са Кином, недостаје му ваљда слава ратног побједника. Платио је билборде по Македонији у којима почива на заустављање „српске“ асимилације“. Билборди су осванули… Тако су 1993. у Македонију довели НАТО наводно да их спаси од српске војске а ЈНА тек што је била отишла.

НАТО им је у ствари био потребан да одржава трулу државу на чијој половини територије су Албанци управо били прогласили „Репубљик Иљирида“. Георгијевски само не разумије… Срба нема више у Македонији, они су мањина од пожељних два-три одсто. Ратну славу данас може стећи само у рату са НАТО-ом, а за то му Срби не требају. Чак ни као непријатељи.

Аутор је историчар и доцент на Филозофском факултету у Београду Чедомир Антић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: