Преминуо Веселин Видов Ћетковић, оснивач и душа „Дана Заграђа“
1 min read
Веселин Видов Ћетковић, дугогодишњи културни прегалац, оснивач и носећи дух манифестације „Дани Заграђа“, преминуо је данас у Клиничком центру Србије у Београду, након дуге и тешке болести, у 78. години живота.
Његовим одласком угашен је један изузетан живот, али и једна ријетко виђена, истрајна енергија која је деценијама покретала културни живот Сутомора, Заграђа и ширег подручја Бара. Отишао је човјек који није градио каријеру, већ заједницу. Који није тражио признања, али је својим дјелом постао мјера истинске културне посвећености.
Рођен 11. марта 1948. године у Фекетићу, у Војводини, у породици црногорског поријекла, Веселин Ћетковић у себи је носио снажан осјећај припадности, одговорности и трајања. Тај унутрашњи код одредио је и његов животни пут – ненаметљив, али постојан; скроман, али велик по резултатима.
По образовању машински инжењер, радно и животно везан за Београд, свој најдубљи траг, поред Београда, оставио је у Сутомору, тачније у Заграђу, гдје је створио нешто што је превазишло оквире једне манифестације. „Дани Заграђа“ постали су симбол културе која не зависи од институција, буџета и формалних структура, већ од воље, визије и личне жртве.
Дуже од три деценије непрекидног рада на промоцији културе Црне Горе и Србије, пјесника и књижевника који стварају на ћирилици и српском језику.
Више од 1300 културно-забавних програма. Десетине хиљада посјетилаца.
Без системске подршке. Са личним улагањима и помоћи малобројних пријатеља.
У боровој шуми крај Спичанског поља, на свом имању у Заграђу, Ћетковић је годинама окупљао пјеснике, писце, гусларе, глумце, музичаре, умјетнике и публику из читавог региона. Књижевне вечери, концерти, изложбе, сабори, хуманитарне акције и спортски догађаји чинили су програм који је обимом и квалитетом стајао раме уз раме са репертоарима бројних јавних установа културе.
Посебно мјесто у сјећањима заузима његово домаћинство – широм отворено, искрено и ненаметљиво. Трпеза је била дио културе коју је стварао. Храна, пиће и разговор нису били додатак програму, већ његов природни наставак. Код Веселина Ћетковића нико није био пролазник – свако је био гост.
