Преминуо мр Јовица Мартиновић: Један од последњих из плејаде великих бокељских научника и интелектуалаца

Познати бокељски научни, културни и јавни радник, археолог мр Јован- Јовица Мартиновић преминуо је јуче у Котору, у 88.години живота.

Мартиновић је рође 1935 у Сарајеву у породици Јосифа Мартиновића, учитеља родом из Бајица код Цетиња. Дипломирао је археологију на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу 1960. године. Уписао је III степен студија на Катедри за класичну археологију Филозофског факултета Универзитета у Београду гдје је одбранио 1967. године магистарску тезу »Црногорско приморје у античко доба«.

Године 1960. био је постављен за кустоса, а 1970. године за директора Поморског музеја Црне Горе у Котору. На овој дужности остао је до октобра 1980. године када је именован за директора новоформираног Општинског завода за заштиту споменика културе у Котору. Пензионисан је у звању савјетника конзерватора 2001. године.

Током рада у Поморском музеју објавио је већи број чланака, расправа и књига са подручја археологије, историје поморства, историје средњег вијека и музеологије, претежно у часопису »Годишњак Поморског музеја у Котору« и у другим стручним публикацијама. Поред осталога, написао је и књиге “Стотину которких драгуја”, „Социјално-економска структура друштва у Котору прве половине XIV вијека”, “Антилки натписи у Црној Гиори” и “Оствштина Италије на Црногорском приморју”.

Још као студент Јован Мартиновић учествовао је у низу теренских археолошких истраживања сјеверне и средње Далмације. Послије дипломирања активно се укључио у рад екипе Археолошког института САНУ изБеограда у рекогносцирању локалитета на Црногорском приморју током 1964 – 1972.године. Током рада у Поморском музеју сарађивао је са Републичким заводом за заштиту споменикакултуре са Цетиња на терену Црногорског приморја, затим у заштитним ископавањима у Будви, на Царинама и на мозаицима у Рисну, те у пећини Спила изнад Пераста.

Преласком на чело Општинског завода за заштиту споменика културе организовао је и координирао рад бројних фактора који су учествовали у обнови и ревитализацији споменика културе оштећених у катастрофалном земљотресу 1979. године, како на подручју Котора под заштитом UNESCO, тако и у осталим областима Општине. Исто тако је паралелно са санационим радовима, предузимао или организовао обавезна археолошка истраживања унутар и око тих споменика, па је тако учествовао у истраживању хеленистичко-римске некрополе у Будви. Посебно су била значајна његова открића старохришћанске базилике испод цркве Св. Марије »од ријеке« у Котору, као и налаз темеља прероманичке црквице – мартирија поред катедрале Св. Трипуна у Котору. Био је званични руководилац истраживања енеолитског и бронзано добног тумула Велика Груда у Грбаљском пољу, са налазима европског значаја. Такође је учествовао у извођењу археолошког пројекта »Рисан, престоница краљице Теуте« у организацији Регионалног завода из Котора и Археолошког института Универзитета у Варшави.

Био је члан управе Археолошког друштва Југославије, Музејског друштва Црне Горе, Југословенског комитета са ICOM, Југословенске комисије за сарадњу са UNESCO, Друштва за проучавање и унапређење поморства Југославије, затим предсједник Општинске СИЗ културе Котора, замјеник предсједника и предсједник Републичког СИЗ-а културе Црне Горе. Био је члан Одбора за археологију Црногорске академије наука и умјетности и члан управе Друштва археолога Црне Горе.

Говорио је, читао и писао италијански, француски, енглески и руски језик, служио се шпанским и њемачким, а читао и преводио и са латинског и грчког језика. Због своје ерудиције и посебно, врло детаљног познавања културне прошлости Котора и Боке и историјата поморства ових крајева, Јовица Мартиновић био је незаобилазан и изузетно референтан саговорник свима који су не те теме правили новинске текстове, научне емисије или документарне филмове. Као дугогодишњи туристички водич, са нескривеном љубављу је детаљно посјетиоцима из свих крајева свијета, показивао пребогату бокељску културно-историјску баштину, плијенећи пажњу слушалаца занимљивим излагањима у којима је вјешто оживљавао историјске околности настанка споменилке баштине чији је свјетски значај признао и UNESCO.

Јовица Мартиновић био је Которанин срцем и душом, научник који је написао више капиталних дјела из области археологије и историје умјетности од значаја не само за Котор и Црну Гору него и шире. Био је и познатио боем који је измислио “круг двојком” од кафане до кафане которске, од Шурања, преко Пјаце од риве до Гурдића, дугогодишњи капо од карневала и уредник хумотристично-сатиричног листа “Карампана”, градитељ бродова у боци, писац и пјесник лијепих прича и пјесама, човјек чији предани рад чини да у вријеме када Котор губи не само ентитет него и идентитет, Которани и Бокељи и даље имају копчу са невјероватно богатом прошлошћу града и залива.

Мартиновићеве књиге и записи посвећени Котору оживљавали су вријеме и људе који су чинили живот града, властелу, пучане, занатлије, поморце, трговце, шегрте и слуге, богате и сиромашне, показивале како је функционирао чврст економски и правни поредак у граду који му је омогућавао просперитет. Јовица Мариновић био је један од посљедњих из плејаде заљубљеника који су свој радни вијек посветили Котору, један од “посљедњих Мохиканаца” међу правим старим, господским и високобразованим Бокељима, па његов одлазак оставља огромну празнину на научној и културној мапи Боке и Котора.

“Котор даје свакоме много, али истовремено и захтијева много. Котор се не смије и не може вољети напола, неком апстрактном, платонском љубављу, љубављу без узвраћања,. Напротив, свако му мора дати сразмјеран дио себе, свако му мора узвратити примјерено својим могућностима, јер овај град заслужује све најбоље. Вјерујем да ће се једног дана све ове појединачне љубави пријатеља Котора, зенесењака и реалиста, аматера и професионалаца, слити у једно безгранично море, у један огромни моћни талас који ће- сигуран сам- успјети да позлати сваки камен његобвог постојања.”- посвета је Јовице Мартиновића у предговору његове књиге “Сто которских драгуља”, граду којег је толико волио и чијој је историји, култури и духовном насљеђу, овај ренесански научник и плодни културни радник, посветио читав свој живот.

Извор: Бока Њуз

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: