Празник!? Чега?

Пише: Емило Лабудовић

Календар не лаже. Означено и подебљано црвеним. Празник је. Празник рада, и то пуна два дана нерада. И то му је, углавном, суштина, све друго је већ одавно прогутало вријеме. Празник подразумијева радост, свечарско расположење, пјесму и весеље, велике ријечи и пригодне здравице, али од свега овога остали су само ожиљци сјећања, плесњиви албуми и вајкање оних који су имали привилегију да празнују онда када празници нијесу били само „црвено“ у календару. Сад нас више ништа не дотиче онако искрено и дубоко, оно стање колективне радости, макар на један дан, изгубило је битку са самоизолацијом у коју све више тонемо.
Први мај у мом крају означавао је дефинитивну инаугурацију прољећа. Мада се још, у дубодолинама, скривала понека крпа већ потамњелог снијега, све је већ цвјетало, мирисало и пупило, а на још неузораним њивама пушиле су гомилице стајњака. Школа је била сва у жутом, окићена букетима јагорчевине коју су, платном подно Дмитрове стијене, брали ђаци са Улице и Ћетковића. Отац је облачио своје чувано радничко одијело које је мајка претходно два сата прала и испирала у потоку, а онда, пеглом на жар, доводила у стање свечаности, и, као у сватове, одлазио у кафану гдје су га већ чекале колеге, ударна чета „сјекире и цапина“.
  Ми млађи смо од зоре, наоружани вољом и косијерима, хитали на оближње висове и спремали чувене првомајске ватре које смо, уз пјесму и прангијање, палили са првим сумраком. На ту ненатруњену, наивну али дубоко искрену, радост, данас ме подсјећа изблиједјела фотографија стрица Вукмана који нам је, стручно, „поскидао“ главе тако да се, углавном, препознајемо по опанцима. А онда би смо се стрмоглавце, онако знојави и чађави, сјурили у Ријеку гдје је хармоника ујака Веша (од милоште званог Ујка Вања) увелико разигравала игранку.
И мада социолози тврде да је то стање колективног радовања, осјећаја блискости, хуманости и једнакости  ватромета наде у боље реликт тоталитарног стања друштвене свијести, понекад се, не без туге, упитам: а шта нам је то донијело ово ново, тобоже демократско, доба? Фабрика нема. Радника, оних који стварају, нема. Радости нема. Ватре палимо у сопственој кући, а онда, опијени наводном слободом, неолибералним обландама које скривају трулеж и неморал, уживамо у љепоти пламена. Себични, нехумани, отуђени, грамзиви… све сиромашнији духом, неписменији ријечју, као у лудом врзином колу вртимо се, без свијести о томе гдје и куда нас све ово води.
И, ето, празник је, а скоро ништа више не подсјећа на атмосферу празновања. Али, код нас кажу да је боље да пропадне село него обичај, па, стога, срећан празник, чега год да је и какав год да је, и живјели!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: