Празник, али…

Пише: Емило Лабудовић

Недеља, празнично упарађена, умивена и блистава као школарац првог дана школе. Скоро на сваком ћошку импровизовани „штандови“ и на њима цвијеће. Упаковано у најлон, један струк или букет, омање вазице и паковања у облицима које само разиграна (углавном дјечја) машта може да смисли. Пролазници застају, питају, купују („не као прошлих година“, вајкају се продавци), а онда, помало стидљиво и као кријући, одлазе низ улицу, журећи да изненаде, обрадују, уваже… Јер, празник је, расцвјетани празник посвећен љепшој страни свијета и бољој половини човјечанства – ЖЕНИ!

Али, усред те мирисне и углађене (ова младеж би рекла „фенси“) атмосфере, црв – питање које упорно сврдла и не оставља на миру. Питање које скоро па негира претходно изречену констатацију о „љепшој и бољој“ половини (демографи тврде да је то и више) свијета и човјечанства. Јер, ако је то тако, а јесте, зашто само један дан, па ма колико био свечан, углађен и намирисан? Шта је са осталим данима у години, данима у којима „љепшу и бољу“ страну туку до изнемоглости, силују, узнемиравају, убијају…? Гдје је сва она финоћа и џентлменска узвишениост којом се данас она „ружнија и гора“ (логичан закључак, зар не) страна и половина данас разбацује и сипа на све адресе као из рукава? Јер, скоро као спорадичан инцидент дјелује слика мушкарца са букетом цвијећа или ружом у руци неких других, рекло би се „обичних“, дана.

Празник је, макар и тај један једини, и није лијепо ружути га. Лицемјерно је и подсјећати на то ко је и шта је жена и каква је њена цивилизацијска улога. Али, онолико колико данас заслужују сву пажњу, њежност и честитке исто толико, ако не и више, заслужују извињење за све оне дане у години и за све оне године у којима бива непримијећена, игнорисана, понижена, повријеђена и пребијена.