Перој – православно острво у „католичком мору“

Перој је црногорско-православна енклава коју су прије три и по вијека оформили Млечани током рата са Османлијама.

“Перој је мали православни оточић у католичком мору. Нити је море прелило оток, нити се оток проширио” – у ову реченицу старог љетописа стаје више од три и по вијека црногорске енклаве у Истри.

Разиграло се црногорско оро, о камене зидове времешних кућа ударају никад записане ноте старих црногорских и истријанских песама. Селом, које то већ одавно није, преплићу се музика и жамор, као да су се сва три претходна вијека и шест деценија скотрљала на мали трг у центру Пероја.

Весела је фешта овог лета, другачија него осталих година – јер, слави се у част 360. годишњице од насељавања тј. оснивања мале и једине црногорске енклаве у срцу Истре, у Пероју надомак Пуле.

Док музиканти на штулама забављају госте, домаћини и сусједи из околних мјеста Истре и Кварнера потежу коноп, ори се од навијања. Јесте да су Црногорци кршни, али овог пута победио их је конопашки клуб из Матуља, ништа мање корпулентна екипа.

Свеједно, весела је љетња фешта, братски се грле ривали, па после стиска руке сви на пиво и мезе. Пеку се ћевапи, ни мирисом нити укусом ни налик сарајевским или лесковачким, али свеједно – апетита не мањка. А Перојци су љубазни и широкогруди домаћини.

Населила их Млетачка република
Њихове претке давно су рат и избјеглиштво населили на највећем хрватском полуострву. Остали су и опстали потомци, разграната су генерацијска стабла која се и данас чувају и заливају сјећањима и успоменама, али у заједници са осталима који дијеле исто мјесто под сунцем.

“Имали смо срећу што су наши баш овдје дошли”, рећи ће данас Перојци сваком намјернику и знатижељнику.

Након више од три и по вијека ти потомци Црногораца данас кажу како не би ништа мијењали, добро им је гдје јесу и гдје су им се још чукун – чукундједове, населила Млетачка република.

Остало је, наиме, забиљежено, први црногорски досељеници – 77 душа из 15 породица, били су под заштитом Венеције јер су се заједнички борили против Турака, па им је уступљено истарско мјесташце само километар од обале, са широким погледом на Брионе и јадранску пучину.

Деценијама после, није било никаквих напетости, чак ни кад су се бивше републике еx Југославије силом раздвајале. Они који су неке екцесе у Пероју правили – покушавајући да запале православну цркву у центру Пероја, “никако нису из Истре”, кажу домаћини. Јер, одавно су се сложили, веле Перојци, сви под питомим истарским небом, Италијани, Истријани и остали. Било је тако и кад су склањали од ратних недаћа 1915. – склањали су се сви. И заједно се враћали.

Традиција црногорска се чува, али ником не смета различитост, нити је ико због било чега икад потеже. Осим кад треба јаче потегнути коноп.
Потомци досељеника
Миодраг Поповић, председник Друштва перојских Црногораца – Перој 1657, потврђује да је то била година кад је Млетачка република населила црногорске савезнике у борби против Турака у Истру, како би их заштитила, јер им повратка родним кућама није било. Вероватно је, каже, то био и заједнички интерес јер је истарско становништво претходно (1561.) проредила куга, а и због пријатељства Венеције са Црном Гором.

„Тада је дошло 15-ак црногорских породица, са све стварима и око 300 грла стоке и населили се овде. Кад су дошли потписана је Перојска повеља којом смо од Венеције добили на коришћење, како дословце пише “на вијеке вјекова”, дио овдашње земље омеђене са околним местима: Фажаном, Мараном, Светом Фошком и увалом Марић.

“Ми смо потомци тих досељеника и остали смо ту. То јесте феномен јер смо 360 година остали одвојени од матичне земље – тада није било контаката, није било ни бродова, једноставно – наши су били одсјечени. Истра је у то доба била скоро празна. Можда наши и нису били први који су се овдје населили. Вјерујем да велики дио становништва Истре заправо потиче из Црне Горе. Наша је специфичност што смо о(п)стали јер смо једини дошли са свештеником који нас је водио. Његово је презиме било Љуботина и он је потписао ту Повељу понуђену од Млетака”, каже Поповић.

Сада је, вели наш саговорник, у Пероју око 200 потомака првих црногорских досељеника, али се сви тако не изјашњавају, док Друштво црногорских Перојаца формално има тек 65 чланова.

“Не знам тачно колико је у Пероју становника, то се сваки дан шири, постали смо туристичка зона”, каже Миодраг Поповић.

Постају мањина у своме мјесту
Некад је овде главна дјелатност била земљорадња и сточарство, али то се изгубило, мјесто се убрзано насељава с обзиром на одличну позицију.

“Перојски Црногорци полако постају мањина у свом мјесту, али – до традиције се држи већ генерацијама. Још увек је око 50 посто поријеклом Црногораца, мада су подаци о броју сталних мјештана различити. Кажу да их је у Пероју око 400, службено чак око 800, али наше бројање каже око 1.000, макар се ту рачунају и туристичке камп приколице”, вели Поповић.

“Наша је посебност да смо донијели и сачували другачију вјеру, писмо, обичаје и говор. И данас говоримо као што су наши ђедови говорили, имамо писмо, другачије се молимо… И свих тих 360 година с истарским смо народом дијелили добро и зло”, поручио је Поповић отварајући перојску фешту.

На бини су смењивали домаћи фолкораши, ансамбли Заједнице Италијана Водњана, гости из Пазина… Колоплет различитости и заједништва на пар стотина квадрата перојског трга. Како вековима пре, тако и данас.

Тог јутра, на свечаној литургији у православној цркви Светог Спиридона, којом је пучка веселица званично започела, епископ Горњокарловачки Герасим поручио је окупљенима:

“Лијеп је ово јубилеј којим прослављате одвајање од своје матице, а нисте заборавили своју вјеру и својим именом се дичите. Нека тако остане и убудуће. Да никада не заборавите што сте, ко сте и одакле сте, јер вријеме као воденични камен, све меље пред собом…”

Ђедови и мијешани бракови

Бракови у црногорској исељеничкој колонији данас су махом мијешани, а на питање како се онда наслеђивала земља па је остала “црногорска”, Миодраг одговара како су “њихови ђедови све паметно направили”.

“Било је, да кажем, црногорских фамилија које су ту живјеле више од сто година. Али, кад се кћер удавала за неког из Пероја требало је да прихвати православну веру и онда би добио земљу у мираз. Например, ако би се ћерка удала за Хрвата или Италијана они се нису морали прекрстити, али је то био начин да се задржи земљиште и да њихова деца остану овдје. Тако је то било, али већ одавно није, већ више од 50 година. Сада се млади најнормалније жене и удају, па се разводе и нико не прави питање”, прича Миодраг Поповић.

Друштво црногорских Перојаца води и предњачи у очувању традиције. Основало је фолклорну и пјевачку секцију Црне Горе, секцију за очување старе културне баштине везано уз цркву. У Дому на плацу је стална изложба “Завичајни споменар” са фотографијама, умјетнинама и очуваним намјештајем (пра)дједова и (пра)бака. Неизоставна је и библиотека “Његош” са вредном књижевном оставштином. Дјеци се приповиједа о прецима, традиције и коријена ради, али без наметања и искључивости.

Перојски Црногорци међу собом, кажу, говоре тим старим језиком, могло би се рећи чак неким локалним црногорско-истријанским дијалектом, али у причи са другима, попут знатижељних намерника, звуче као и Истријани из околних места. А опет сачували су многе обичаје и навике којих више нема чак ни у Црној Гори. Као да се у неговању традиције, време заглавило оставштином, попут сувог цвијећа у хербаријуму.

“Перој је мали православни оточић у католичком мору. Нити је море прелило оток, нити се оток проширио”, цитира Миодраг део књиге хрватског аутора Фране Барбалића из 1933. о житељима Пероја.

Његош са мора

Никола Шкоко, секретар Друштва перојских Црногораца жива је енциклопедија перојске црногорске прошлости, кустос и оснивач библиотеке, пасионирани сакупљач Његошевих дела. У својој библиотеци има сачуваних чак 125 различитих издања Горског вијенца. “Више него Матица српска… И још 300 његових разних књига”, похвалиће се Никола.

Уочи феште у част 360 година досељавања на истарско тло Никола Шкоко приредио је изложбу “Перој и Његош”. Руку на срце, Његош никад није крочио у малу црногогорску енклаву уз обалу Јадрана, али Никола има убједљиву логику:

“Па што? Написане су већ књиге Његош и Французи, па Његош и Хрвати -нешто што се дописивао са Штросмајером, једно писмо Бану Јелачићу и слично. И онда сам рекао – што да не. Најближе што знам да је Његош био три дана у Трсту, значи да је прошао бродом овде. У једном писму владике Данила у Горском вијенцу, каже Његошу “кад дођете у Истру јавите се тим људима у Пероју”. Било је то 1720. године отприлике и заправо једини контакт са Црном Гором до после Другог светског рата.

Никола је, иначе, аутор малог Разликовног рјечника са око 500 речи, а каже да га је било јако тешко писати јер се углавном ради о специфичним гласовима у говору, нагласцима и апострофима, необичном наглашавању слова О…

“А и Црногорци из Црне Горе су већ то заборавили. Ми смо били окружени Италијанима, тако да нисмо говорили са другим Словенима и ништа нисмо мењали”, објашњава Никола. Каже како ће “новоуведена слова у црногорској азбуци признати тек кад их напишу – ћирилицом”.

Привржени СПЦ-у

Званична политика их не занима, нити раздвајање цркава у Црној Гори. Привржени су православљу, Српској православној цркви. Тако је и започело са свештеником Љуботином.

“Ми смо били сами у Пероју као православци, рецимо до 1880. Можда је било и неколико других, али они су спадали под парохију Фажане или Водњана. Мислим да је на овим изборима било око 800 бирача на списку, али ту се рачуна Барбарига и шири околиш. Нас перојских Црногораца је увек било око 200 до 210. И после Првог и Другог светског рата. Имамо углавном по једно дете, али ипак нас је још увек више него кад смо дошли”, каже Никола Шкоко.

Везе са матичном домовином су ретке и, рекло би се, више симболичне. До 90-тих скоро да их није ни било, али се осјећа да им годе узајамни сусрети и посете. Видјело се то и чуло по аплаузу којим су на овогодишњој перојској фешти поздравили представнике пријатељског Удружења Црмничана из Црне Горе.
У Пероју је, иначе, сада једино жива православна црква Светог Спиридона, изграђена 1834. Католичка, мада Перојци радије кажу – старохришћанска, црква Светог Стјепана или Шћепана, како је локално зову, много је старија, грађена је у раздобљу од 7. до 11. века. Првобитно је, вероватно, била приватна капелица, потом је постала црква, да би потом скоро два века служила као штала након што ју је претходно тадашња аустријска власт национализвала и продала.

Иако је проглашена спомеником културе, ништа није урађено да се црква Светог Стјепана обнови, али је Никола Шкоко и о њој преузео бригу – отвара три пута недељно врата овог запуштеног и урушеног историјског здања туристима и знатижељницима.

Кроз мноштво се на фешти, у црногорској ношњи, шета Антун Ланча, члан је локалне фолклорне групе. Вели да је задовољан што ту живи – све је близу, “забава добра, лијепе цуре, питоме…”

И Елвира, стидљиво избегавајући да каже презиме, потврђује да јој је лепо у Пероју, али се склања иза пријатељица из хора у ком пева.

Уским улицама између камених кућа шетају млади, девојке и момци – фолклораши у црногорским ношњама након што су отплесали своје традиционалне кореографије на бини. Све врви, измешани туристи и домаћини, на пољани преко пута цркве врти се вашарски рингишпил, а са разгласа трешти Северина…

Жагор на пучкој фешти показује да порекло и припадност, очито, нису неопходни да би се уживало у животу.

Ко носи котулу, а ко гаће

У малом музеју перојске прошлости, на једном кревету, исписана попут каквог старог папируса, стоји “повеља прве брачне ноћи”, срочена као једночинка перојског породичног театра и поделе улога да се ко је газда у кући.

Укратко: после прве брачне ноћи муж Перојац каже Перојки: “Тамо су ти гаће (панталоне) и котула (сукња) па ти узми што парош (шта мислиш) да је твоје”. Кад она каже да ће котулу (шта нијесан женска – зар нисам женско), Перојац одговара: “Бен (Добро), запамети ово јутро: сома си збирала котулу (сама си изабрала сукњу). Од данес напред ћеш носит котулу све године докле си самном. Нека се зна да муж носи гаће, а жена котулу”…

Споменици, свједоци

Старо гробље у црквеном дворишту је још једна, у 360 година сажета, прича о Пероју, Перојцима и 15 породица досељених 1657. Док нас, између споменика Вучерића, Вучетића, Брчела, Бабића и Љуботина води до гробнице својих предака, Никола Шкоко показује неколико старих споменика.

“Ова велика гробница је породице Матијашевић. Били су интенданти у Пули, у аустријској војсци. Као и сви богатији Срби, хтели су бити покопани на православном гробљу. Друга је гробница Кристине Константиновић. Рођена је у Котору, а живјела и умрла у Ровињу, али је имала велике посједе овдје на Барбариги. И најмањи споменик је малог Богдана Мацуре, имао је 16 година и вероватно су били на пропутовању, али су жељели да почива на православном гробљу”, објашњава Шкоко.

На улазу у гробље је и један сасвим нов споменик, подигнут 2015. На мермеру пише: “У спомен на умрле и погинуле Перојце у Вељем рату 1915-1918”.

Ријетка вјенчања у цркви

Парох пулско-перојски Горан Петковић, старјешина храма Светог Спиридона, о животу и везаности локалног становништва за цркву каже како је ”Перој диван крај дивних људи, као уосталом и у целој Истри”.

“Питали сте ме колико су Перојци везани за цркву? Ево, 360 година сачуваше веру, писмо, обичаје… Наравно било је и тешких времена за цркву, али је најважније да је већина људи увек знала да док је цркве биће и Пероја. И други људи су доселили у Истру, али нису очували свој идентитет. Поменуо сам и раније да је у неком времену било тешких дана за цркву као и свугде. На жалост, што се тиче црквеног вјенчања, било их је прије јако мало, а тако је и сада. Међутим, вјерујем да ће се и то промијенити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: