Право на достојанствен опроштај

Пише: Ђорђе Србуловић

„Позван или непозван – Бог је присутан“ пише на улазу у Јунгов институт. До краја времена ће дан упокојења њеног мужа бити дан испред смрти оног Другог. И то упркос хордама кербера који и данас „чувају“ Другог, а које он – сигуран сам и тамо гдје је, презире.

Немам намјеру да пишем о ММ, њеном мужу, времену у ком су владали, онима који су их поштовали, онима који су их користили и онима који су их прогнали. Поготово не о британоидима који зарађују за живот тако што нас непрестано прогоне обавјештавајући гдје им се и преко кога СМ, ММ и 90-те „јављају“. Имам намјеру да питам: да ли, после свих лутања и изгубљености, Србија има снаге да нађе своју душу?

Прије свега, вјерујем да ће ММ бити сахрањена уз свог супруга у дворишту куће у Пожаревцу. Зашто тамо, а не на освећеном земљишту гробља? Сувише је британоида, и у Србији и ван ње, који би њихов гроб скрнавили и иживљавали се над њим.

Такође, надам се и желим да вјерујем да ће државни органи, а прије свих предсједник државе, предузети све оно што је неопходно, како би испраћај ММ имао неопходни степен достојанства. Онај степен који није постојао, када је, под врло сумњивим околностима, њен супруг промијенио страну. Још ми бриде образи од срамоте када се сјетим слике коју док сам жив нећу заборавити: На бетонској писти београдског аеродрома, искрцан као товар и остављен, мртвачки ковчег са тијелом предсједника државе. Нико не прилази, камере снимају, а вријеме срамоте траје… Нису они који су тада били власт и водили Србију схватили: Земаљско је замалена царство…, па су убрзо остали и без државе и без власти. Погађа Господ тачно гдје треба.

Тада је садашњи предсједник државе био у оној групи Срба који су урадили оно што је требало да уради држава – а то је организација и достојанствен посљедњи испраћај и сахрана предсједника државе. Држећи се завјета: Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу“, учинили су шта је до њих. И – сад су ту гдје су. Немам због тога разлог да сумњам да ће он као предсједник државе учинити све да држава сачува своје, наше и достојанство покојнице у наредним данима. То би био први, неопходни наредни корак на дуготрајном путу повратка самопоштовања. Мањи и лакши корак.

Оно што је нужно, а за чију реализацију као да су се одједном отворила врата, јесте оснивање једног института – тима квалификованих и високо моралних људи. Тај институт требало би да се бави прикупљањем и публиковањем документације о добу у ком су СМ и ММ били власт у Србији и тадашњој Југославији. Није потребна апологија, нити политикантско обрушавање, већ објективност. Држава мора да сарадницима овог тима учини доступним сва документа која има, породица би требало да учини доступним све биљешке из тог доба, сарадници СМ и ММ би требало да помогну, итд.

Не би се смјело дозволити да ове послове преузме Музеј историје Југославије, јер је та установа само социјалистички Дизниленд (као што у филму „Крунски свједок“ постоји „Кућа социјалистичке страве“, тако је и овај комплекс глорификација друге Југославије и зато само и једино социјалистички Дизниленд за привлачење туриста). Такође, ове послове никако не би смјели бити повјерени историчарима, било са БУ, било са неког од института, јер тамо углавном и столују британоиди. Бар су најгласнији, па се стиче утисак да су једини.

Такође: вријеме којим би се овај институт бавио полако постаје историја, без обзира што и даље чини нашу садашњост. А чини је јер многи силом настоје да нас у том добу држе, као вид трајне колективне казне, па би то доба требало приказати онаквим какво је стварно било у нашим животима. Нама не треба та врста „истине“, као што нам не треба апологија и глорификација. Нама као народу и Србији као држави су неопходне чињенице. Вријеме је да Србија бомбардује истином све оне који су њу уништавали санкцијама, ратовима и бомбама. Вријеме је да терет свих негативних етикета почне да пада са Срба и Србије, или да остане довијека на нама, у шта сумњам. Али, то није на мени.

Слободан сам да предложим да се организација овог института и избор сарадника повјери Момиру Булатовићу, или Војиславу Шешељу. Или обојици. Или људима које они предложе. Идеално би било да се са насљедницима уђе у одређене уговорне односе и тај институт смјести у кућу у Пожаревцу. Измјештен из велеградске вреве, моћи ће мирно да ради. У Пожаревцу и ако их има, британоиди не представљају толико велики проблем, као у Београду, а са друге стране – само коришћење, посјете и заштита објекта и оних који почивају били би и боље и лакше организовани.

И тиме би био затворен круг.

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: