Право грађана на одбрану земље

Пише: Славка Којић 

Тзв. „унутрашњи дијалог о Косову“ показује своје право лице: актуелни режим на челу са Александром Вучићем је намерио да, супротно одредбама Устава, уступи део територије Републике Србије албанским сепаратистима.

Ова намера више него јасно произилази из изјава и предлога које, након позива Александра Вучића на унутрашњи дијалог о Косову, дају поједини државни функционери – носиоци власти, режимски интелектуалци, представници НВО прозападне оријентације, челници појединих национаних институција.

Оно што је заједничко ставовима који се износе путем најважнијих и најмоћнијих медија у Србији јесте да се сви наведени актери, на овај или онај начин, залажу за прекрајање државних граница и предају Косова и Метохије (у целости или делом) Албанцима.

Само примера ради, ево неких мишљења.

Академик, професор међународног приватног права др Тибор Варади залаже се за територијалну и персоналну аутономију Срба на Косову, сматрајући да је то линија испод које се не сме ићи. Ово решење, наравно, подразумева да Срби више неће бити у Србији, већ у некој другој држави.(1)

Расим Љајић сматра да стање „замрзнутог конфликта“ није у интересу Србије и Срба, да би требало ући у „нормализацију“ односа са Приштином у више фаза, с тим да се питање коначног статуса Косова отвори у завршној фази.(2)

Соња Лихт – председница Фонда за политичку изузетност се залаже за дијалог са Приштином, ослањајући се на мишљење професора Тибора Варадија везано за територијалну и персоналну аутономију Срба на Косову уз екстериторијалност културних и историјских споменика. (3)

Председник САНУ сматра да дијалогом мора да се стави тачка на ратне покличе, питајући се шта би иначе била алтернатива. (4)

Како је „унутрашњи дијалог“ замишљен када је у питању СПЦ, имали смо прилике да видимо на основу изјаве дате из Патријарховог кабинета, из које проистиче да би привилегију за давање мишљења поводом унутрашњег дијалога о Косову, у име преко 85% грађана Србије који су се на попису становнишва изјаснили да су православне вероисповести, имали само 4 владике (чланови Синода) и сам Патријарх, док би преосталих четрдесетак владика, укључујући и митрополите, остали без права гласа! О клиру и верујућем народу, да и не говоримо. (5)

Најконкретнији је био министар иностраних послова Ивица Дачић предложивши план у смислу коначног напуштања Резолуције СБ 1244 као дела „фикцијског међународног права“, те разграничење „на оно што је српско и албанско, нормализација односа, обезбеђење српске православне баштине стварањем самосталних манастирских заједница по атоском моделу у Грчкој, Заједница српских општина на југу и финансијска надокнада за узурпирану имовину». (6)

Укратко, на делу је агресивна пропаганда која се сручила на грађане наше земље са свих значајнијих медија у правцу сејања страха, беспомоћности, безизлазности и бесперспективности, те лажног приказивања стање наводне неодложости и хитности, са циљем повиновања наших грађана и прихватања идеје прекрајања граница наше државе, уз предају дела државне територије тзв. Републици Косово. Ради се о серији „пропагандних пројектила“ упућених ка нашој јавности који производе шок ефекат.

Џевад Галијашевић, познати политички аналитичар, стручњак за безбедност и тероризам, у вези са овим моћним оружјем (пропаганда) у свом тексту „Како смо преварени, поражени и прихватили да будемо губитници“ наводи да чак ни у случају „да је НАТО пакт бацио нуклеарну бомбу на Србију она никада не би изазвала тако разорне и штетне посљедице по државу, њен међународни углед и перспективу као што је то урадило најефикасније, немилосрдно оружје запада: ПРОПАГАНДА!!!“, указујући „ да се овдје управо ради о бити или не бити, а не само о теорији меке моћи, како нас погрешно увјеравају“, те тврдећи да пропаганда наведеног интензитета представља тврду, а не меку моћ. (7)

А како ствари стоје гледано из угла важећег Устава, којег више нико од државних званичника ни не спомиње?

Устав над којим се недавно заклео и актуелни председник државе, Покрајину Косово и Метохија сматра саставним делом Србије. Покрајина има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије, те Устав налаже да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима. При том, у основним начелима се констатује да је територија Републике Србије јединствена и недељива, а границе државе неповредиве, и могу се мењати искључиво у поступку предвиђеном за промену Устава.

У новонасталој ситуацији у којој је исказана очигледна намера да се напусти Резолуција 1244, као акт међународног права који гарантује територијални интегритет и суверенитет Србије, уз абдицирање Србије од вршења власти на Косову и Метохији потписивањем Бриселског споразума, те у ситуацији када се власт одмеће од важећег Устава као највишег правног акта и када највиши државни функционери говоре о прекрајању државних граница и потреби да се у збрзаном поступку сагласимо са отимачином Косова и Метохије, указује се потреба да Уставни суд одмах и под хитно, по службеној дужности, оцени уставност одредбе чл. 2, у вези са чл. 135 ст. 2 Споразума о стабилизацији и придруживању, а обзиром да наведена одредба има своје реперкусије на Споразум у целини, неопходно је да се Споразум у целости оцени са аспекта нашег Устава, а све ово из разлога што су уставноправни поредак, а тиме и сама држава, озбиљно угрожени.

Тренутно је у најави доношење Закона о изменама и допунама Закона о пољопривредном земљишту, које измене се уводе такође услед обавеза преузетих спорним Споразумом о стабилизацији и придруживању закљученим са земљама Европске заједнице, према којим ће странци, супротно националним и државним интересима, моћи да, под одређеним условима, стичу право својине на пољопривредном земљишту, као добру од општег интереса. Нема сумње да ће Народна скупштина изгласати такве измене и да ће Александар Вучић и потписати закон, те да ће при том изостати и реакција Уставног суда!

На крају намеће нам се питање, шта се дешава ако све најважније државне инстутуције и органи једноставно не реагују на повреду прописа?

На пример, шта ако Уставни суд не буде радио свој посао и не буде реаговао ни на један од наведених аката са циљем да заштити уставни поредак земље; шта ако народни посланици више не представљају вољу нашег народа, већ вољу политичке врхушке и изгласавају законе који су очигледно штетни по националне и државне интересе; шта ако и надлежна јавна тужилаштва и даље остану пасивна; шта ако оману и службе државне и националне безбедности у ситуацији угрожености државе, и шта ако све у држави откаже, супротно законским прописима?

Одговор на ово питање налази се у чл. 2 и 3 Устава.

Према наведеним уставним одредбама сувереност потиче и припада искључиво грађанима. Државна власт мора бити потчињена Уставу. Владавина права не дозвољава било какву самовољу државних власти – законодавне, извршне и судске. Сви су дужни да поштују правне прописе и омеђени су у својим поступцима правом.

Према томе, нико није добио мандат да може да тргује и у наше име уступа било који део територије наше земље и да жртвује Космет за наводни улазак у распадајућу Европску унију. Власт која би тако нешто покушала нема легитимитет јер никада пред свој народ није кандидовала такав програм, нити су јој грађани за то дали сагласност.

Унутрашњи или спољашњи дијалог у правцу прекрајања наших граница и, директно или индиректно, признавање постојања неке друге државе на било којем делу наше територије, уз употребу агресивне пропаганде и евентуално неких других средстава којим се утиче на свест и расположење наших грађана, отворило би сумњу да се пред нама свима одвија извршење тешког кривичног дела, а нереаговање државних органа у правцу заштите државе може да значи само једно: да су се исти извргли у своју супротност и да је у току процес распадања државе, који једино грађани имају право да спрече.

Људској природи је својствено да се побуни против неправде, поготову када је у питању велика неправда, која угрожава опстанак државне заједнице чији су грађани чланови. Зато грађани имају пуно право да реагују супротстављајући се режиму који врши власт супротно позитивним законима, кршећи природно право грађана да достојно живе у својој земљи.

Управо због тога, народ има пуно право да устане и пружи отпор најављеном растакању државе и ампутирању дела територије која је тренутно окупирана.

Излазак народа на улицу је нешто што је у постојећим условима велике неправде и непоштовања права реално очекивати, обзиром да су, због постојања озбиљне сумње да су државни органи контролисани од стране ванинституционалних центара моћи, по свој прилици исцрпљени институционални начини којим би се успоставило стање елементарне правде у друштву и поштовање начела уставности и законитости.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2821686/varadi-teritorijalna-i-personalna-autonomija-za-srbe-na-kim.html
www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/2820396/ljajic-normalizacija-u-tri-faze.html
www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2823555/liht-mora-da-se-vodi-racuna-o-zastiti-drzavnih-i-nacionalnih-interesa.html
www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2820882/kostic-na-dijalogu-o-kosovu-se-prelama-buducnost-srpskog-naroda.html; informer.rs/vesti/politika/145569/PREDSEDNIK-SANU-NEMA-DILEMU-stavimo-tacku-ratne-poklice-DIJALOG-KiM-JEDINI-PUT
www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2821034/zvanican-stav-spc-o-dijalogu-utvrdice-sinod-kad-dobije-poziv.html
www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2836383/dacic-razgranicenje-sa-albancima-crkve-kao-na-svetoj-gori.html
www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/kako-smo-prevareni-porazeni-i-prihvatili-da-budemo-gubitnici/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: