• Насловна
• Топ 0

Правни акт или политичка порука Србији: Шта значи „анексија“ у Закону о Петровићима

1 min read

4 седмице ‎ ИН4С

Проблем измјена Закона о статусу потомака династије Петровић Његош није у имовини, нити у правима потомака, већ у идеолошком уводу који закон претвара у политичку пресуду историји. Умјесто да буде правни акт који рјешава конкретан статус, закон је од самог почетка оптерећен квалификацијама о „историјској неправди“ и „анексији“ 1918. године, чиме држава сама себи намеће једностран и спорни историјски наратив.

Члан 1 Закона, у постојећем облику, каже да се закон доноси ради „историјске и моралне рехабилитације“ династије, јер је, како се тврди, „детронизована противно Уставу“ актом „анексије“ 1918. године. Управо та формулација годинама представља кључну тачку спорења.

Посланици ДНП-а и НСД-а јасно су поручили да могу подржати измјене закона само ако се члан 1 избрише, односно ако се из закона уклони квалификација о анексији. Супротно томе, дио опозиције условљава подршку управо задржавањем тог термина.

Иницијатори измјена из ПЕС-а, Милош Пижурица и Гордан Стојовић, предложили су компромис: да се избрише само ријеч „насилна“, а да термин „анексија“ остане.

Предсједник Скупштине Андрија Мандић указао је на суштину проблема, истичући да није јасно зашто се у закону који треба да врати дворац и регулише статус потомака уопште инсистира на историјским квалификацијама.

„Ако се враћа неки дворац, не видим зашто у Закону треба да буде одредница о неком историјском контексту“, казао је Мандић, додајући да се предлог закомпликовао управо због члана 1.

С друге стране, Пижурица тврди да брисање ријечи „насилна“ не значи мијењање историје, већ правну и терминолошку прецизност. Он је подсјетио да у међународном праву анексија већ по дефиницији подразумијева присаједињење без сагласности легитимне власти или народа, те да је израз „насилна анексија“ прије политичка него правна конструкција. Такође је навео да у првобитном владином предлогу из 2010. године није било ни помена анексије, те да је тај члан додат 2011. године на инсистирање тадашњег предсједника Скупштине Ранка Кривокапића.

ДПС и њени савезници инсистирају на задржавању термина „анексија“. Посланица Нела Савковић Вукчевић отишла је најдаље, тврдећи да је Црна Гора 1918. године остала „без имена, језика, нације, културе и цркве“, те да је термин „анексија“ чак и „преблаг“.

Такви иступи, међутим, показују управо оно на шта ИН4С годинама указује – да се Закон користи као средство политичке и националне ревизије историје, у којој се уједињење представља као искључиво акт српске агресије, а не као сложен историјски и државотворни процес.

Лидер ДНП-а Милан Кнежевић подсјетио је да је Краљевина СХС донијела одлуку о финансијском обештећењу династије Петровић Његош, у износима који су у данашњој вриједности изузетно високи, те да је неприхватљиво да се Србија представља као држава која је „анектирала“ Црну Гору.

Посебно осјетљиво, али легитимно питање које се у овој расправи систематски заобилази јесте – ко је, у правном и историјском смислу, лице чији се статус овим законом рехабилитује?

Јавности се као неспорна чињеница сервира да је принц Никола Петровић Његош директни и неупитни наследник краља Николе. Међутим, историјски контекст не оставља простор за тако олако прихватање те тврдње без додатне пажње државе.

Познато је да је краљевска породица послије капитулације 1916. године живјела у расијању, у ратним и егзилским условима, далеко од Црне Горе. Познато је и да је отац данашњег принца Николе значајан период провео у заробљеништву, као и да се сам принц Никола у јавном простору Црне Горе појављује тек почетком деведесетих година, након вишедеценијског одсуства породице из јавног и политичког живота земље.

Његови јавни ставови, политичке поруке и идеолошки оквир у којем наступа тешко се могу довести у везу са историјским наслеђем династије Петровић Његош, која је, упркос свим својим контрадикцијама, била дубоко укоријењена у српском државном, културном и духовном простору.

Управо зато се намеће питање: да ли би иједна озбиљна држава доносила закон оваквог симболичког и политичког значаја, а да претходно не приступи детаљној и институционалној провјери историјског, правног и генеалошког континуитета лица које се тим законом фаворизује?

Овдје није ријеч о личним увредама, већ о државној одговорности.

Какву поруку шаљемо Србији?

Додатну тежину цијелој расправи даје и шири политички контекст. Нова парламентарна већина у Црној Гори формирана је и уз подршку странака које имају значајно српско бирачко тијело и које су више пута истицале потребу нормализације односа са Србијом.

У том свјетлу, задржавање термина „анексија“ у закону који усваја та иста већина неминовно отвара питање политичке конзистентности, али и могућих реакција званичног Београда. Квалификовати Србију као државу-анектора у правном акту Црне Горе значи институционализовати оптужбу која има не само историјске, већ и савремене дипломатске посљедице.

Да ли је то порука коју нова већина жели да пошаље? И да ли је Црна Гора спремна да у име једног спорног члана закона поново отвара теме које продубљују подјеле унутар друштва и нарушавају односе са најближом државом и народом?

Суштина спора око Закона о статусу потомака Петровић Његош своди се на једно питање: да ли правни акт треба да регулише конкретна права или да доноси историјске пресуде?

Брисање само ријечи „насилна“, а задржавање „анексије“, не рјешава проблем, већ га прикрива. Јер и сам појам анексије у законском тексту носи јасну политичку и идеолошку поруку.

Ако постоји искрена намјера да се закон деполитизује и да се потомцима династије уреди статус без продубљивања подјела, онда је једино досљедно рјешење – брисање читавог члана 1. Све друго остаје покушај да се кроз правни акт легализује једна спорна и дубоко подјељујућа интерпретација историје.

ИН4С ће наставити да указује на овакве примјере политичке злоупотребе закона – јер историја није идеолошки декор, нити средство за нове подјеле, већ скуп чињеница које не подлијежу парламентарном гласању.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: