Позоришта ће бити док буде живота

Галерију Хаос сматрам престижним местом за излагање и то је утицало да поставка буде управо тамо. Договор са Борком Божовић и планирање изложбе пали су још пре две-три године. Галерија је оријентисана и бави се цртежом, а цртеж је веома присутан у мом сценографском, костимографском и сликарском раду,  објашњава Миодраг Табачки зашто је одабрао да поставком баш у овој познатој београдској галерији почне прослављање пет деценија постојања на јавној сцени, а што ће званично обележити током 2023. године.

Овај дипломирани архитекта и сценограф, некадашњи професор на Факултету драмских уметности у Београду и носилац титуле doctor honoris causa на Универзитету уметности у Београду (који је и као предавач и као награђиван аутор радио често и ван наше земље) на ретроспективној поставци која траје до 27. новембра публици приказује радове који посматрача проводе не само кроз познате позоришне, балетске и оперске сцене већ и кроз разнородна средства која користи – оловку, туш, акварел, пастел или уље… За њих је, зналачки анализирајући његов опус, Гордана Поповић Васић написала да откривају праву природу њиховог аутора, коју одликује „маштовитост, култура и смелост”.

По ком сте кључу бирали радове које сте представили публици?

Експонате је бирала је Борка Божовић, која је такође аутор поставке. Ја сам једино, уз помоћ Луке Пилиповића, припремио видео-презентацију, која је пратећи сегмент изложбе и приказује снимке реализованих сценографија и костимографија. Неки од тих прилога настали су по цртежима који су изложени. Сматрали смо да ће то занимати како професионално заинтересоване, тако и остале посетиоце поставке.

На отварању изложбе могло се чути како су вас други видели, а како бисте ви сами описали свој приступ представама, шта су биле ваше идеје водиље при раду на пројектима?

Без обзира на жанр представе коју радим, текст је моје полазиште. Одмах иза тога, а за музичке представе – то је музика. Моје идеје су различите у зависности од читања текста и самог комада. Без обзира на то да ли сам га прочитао исто као редитељ. Чак и ако га другачије доживим, трудим се да га пратим из визуре редитеља. Радо га пре читања текста саслушам и чујем његово мишљење, док ми се веома ретко дешавало да текст доживим дијаметрално другачије од редитеља са којим радим. У раду на представи идеја ми је да визуелном компонентом кажем што више и одговорим на више питања, као, на пример, где се радња дешава, када се дешава, коме се дешава… Посебно ми је интригантно да прикажем како се дешава. Да ли ведро и весело или драматично и тужно… Простор који је метафоричан ме јако занима и тиме се радо бавим.

Шта је током година бивало већи стваралачки изазов, рад на сценографијама или костимима?

Тешко је то рећи кад се учествује у колективном чину. Чисто професионални изазов везан за визуелни идентитет и ликовност представе уско је повезан и са реализацијом. Реализација јако зависи од спретности извођача у радионицама. Некада је сама реализација изазовнија од самог задатка. Рад на костиму зна да буде веома изазован јер реализовани костими треба да буду прихваћени и од стране глумаца, који често имају другачије критеријуме и размишљања од нас који костим креирамо.

Постоји ли представа за коју сте желели да радите, али вам се из неког разлога није дало и да ли вам је нека сарадња посебно остала у памћењу?

Никада нисам пожелео да радим на некој представи пре него што ми је то понуђено. Немам виђење неке представе унапред. Знам да је то чудно, али је тако. Тешко ми је да замислим да радим било који комад, а да не знам са ким радим, где и за кога. Ако се ради, на пример о Рују Блазу Виктора Игоа, морао бих да знам и замислим глумца који га игра, редитеља са којим ћу делити посао, позориште у ком ће се играти… Јер сматрам да није свако позориште за сваки комад.  Публика је такође различита и ја имам свест о томе да за различиту публику различито мислим и радим. Остала ми је у сећању сарадња са кореографом Сташом Зуровцем у Хрватском народном казалишту у Загребу, што и није тешко јер је било пре неколико година. На музику Марјана Нећака, балет „Модробради” (По замку Плавобрадог). Костиме је радила моја драга колегиница Бјанка Аџић Урсулов, са којом сам се срео у послу после пуних тридесет година, а важно је рећи да је битан склад између сценографа и костимографа (то уколико не радим сам оба посла) и узајамно разумевање. Баш сам се добро и креативно осећао, као и цео тим, уосталом.

Како доживљавате нашу стварност обојену епидемијом и чињеницу да јубилеј почињете да обележавате баш у ово незгодно, изазовно и турбулентно време?

Случајност је да је ова изложба безбедно отворена у време пандемије. Чврсто верујем да ће се до 2023.  ситуација стабилизовати.  Пандемија је наравно погодила и позориште, али не може га уништити и позоришта ће бити док год буде људи и живота. Многе ствари не могу се урадити онлајн, а ни са дистанцом. Трудимо се да се заштитимо и сналазимо се – довикивањем, кореографијом, пројекцијом… Имам свеже искуство са представом „Васа Железнова” у Народном позоришту која је у време пандемија прва изашла пред публику. Било је веома тешко и ризично. Лично мени је најтеже пао проред у публици и маске на гледаоцима. Имао сам осећај као да је нека опасна мрежа од бодљикаве жице постављена између публике и извођача. Нешто као гиљотина што виси у порталу, клати се и прети падањем.

Прочитајте ЈОШ:

Опречна збивања

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: