Датум и време њене сахране биће накнадно саопштени, јер се чека одлука Скупштине града Београда којој су Универзитет уметности и ФМУ упутили предлог да Даринка Матић Маровић буде сахрањена у Алеји заслужних грађана на београдском Новом Гробљу.

„Даринка Матић Маровић је током своје изузетне уметничке каријере позлатила све што је у нашем друштву додирнула снагом свог уметничког талента и чудесне радне енергије. Остаће упамћена као инспирација и узор генерацијама младих људи који су уз њен надзор и руковођење откривали тајне музике, уметности, изузетне радне етике и посвећености струци. Припада јој значајно место у високим сферама српске културе“, поручио је јуче министар културе и информисања Владан Вукосављевић у телеграму саучешћа породици, колегама, пријатељима и многобројним поштоваоцима Даринке Матић Маровић.

Рођена је 6. фебруара 1937. у Херцег Новом у ком је завршила вишу реалну гимназију и музичку школу. Потиче из породице артиљеријског официра Краљевине Југославије, који је нестао у Другом светском рату и чија судбина никад није расветљена.

Упркос тешком животу, њена мајка је инсистирала на образовању своје двоје деце, брат Даринке Матић Маровић завршио је студије архитектуре, а она од детинства имала приватне часове клавира. Већ са 13 година, имала је први ангажман у џез оркестру Боке Которске, за који је уместо плате, како је касније причала, добијала бонове за храну.

Активно се бавила и спортом: гимнастиком, стрељаштвом, веслањем и пливањем у коме је била првакиња Црне Горе. Између спорта и музике изабрала је ноте због повреде руке, али је касније спорт правила користила у свом педагошком раду.

Из родне Боке понела је бокељски говор, коме је остала верна до краја живота, сматрају да је то питање њене „доследности у свему“.

У Београду је завршила Музичку академију. Током студија радила је у Балетској школи „Лујо Давичо“, што је проширило њена музичка и уметничка знања.

Према њеном лику и стасу, чувени кореограф и првак балета Народног позоришта Бранко Марковић, писао је балетска сола, а она је касније као анегдоту препричавала своја искуства из наступа у кореографији комичне опере „Еро с онога свијета“.

Играла је и у фолклорном ансамблу КУД „Бранко Крсмановић“, са којим је као играч и певач обишла цео свет.

На ФМУ, на ком је дипломирала 1959. главни предмет био јој је клавир, који није имала ни као дете, а ни као студент. Први пијанино клавир купила је после стицања дипломе, а вежбе руку радила је на столу.

Касније у интервјуима објашњава да је „мајчина упорност и пожртвованост да јој омогући школовање, упркос тешкој материјалној ситуацији, била једна од пресудних ствари у њеном успеху“.

Једно време радила је Музичкој школи Станковић, а 1971. на ФМУ је завршила и студије на одсеку дириговања у класи професора Михаила Вукдраговића.

Исте године постала је и диригент тек основаног женског академског хора Колегијум музикум. То се поклопило и са њеним преласком из „Крсманца“ у Академски хор Обилић, чији је главни диригент постала 1981. године.

Са оба хора гостовала је у више од 40 земаља широм света, укључујући престижне концертне дворане попут њујоршког Карнеги хола, Музикферајна у Бечу, Моцартеума у Салцбургу… Хор Колегијум музикум је само на БЕМУС-у имао више од 80 премијерних извођења.

Била је позната и по неговању дела домаћих композитора, која је настојала да приближи и представи свету.

Желела је да њен рад буде јединствен и упечатљив, па уз композиције уводила и различите плесне кореографије. Сматрала је да је и сценски наступ важан, јер оставља највећи утисак на публику. Њен главни савет за сцену био је: „Осмијех, осмијех на лице!“, мада је дубоко веровала да је „магија хорског певања у самом односу диригента и певача, који емоције даље преносе публици.“

Даринка Матић Маровић наступала је и са многим оркестрима у екс Југославији, сарађивала и са европским оперским кућама.

Носилац је великог броја уметничких признања. После одласка у пензију била је почасни члан жирија многих музичких такмичења и уметнички директор Академског хора „Обилић“.

Била је поносна на све певаче који су прошли кроз ово друштво и хорове, којима је дириговала, говорећи да су „сви они њена деца, а она ће увијек бити њихова Дара“.

На ФМУ истичу да су „снажан, прецизан и сугестиван рад професорке Матић Маровић, љубав према музици и певачима, велика енергичност утицали да чланови хорова „Collegium musicum“ и „Обилић“ стасају у врсне уметнике, угледне музикологе, познате оперске певаче, али и докторе, архитекте, филологе“.

Пионир у музичком животу Србије

Даринка Матић Маровић била је у много чему пионир у музичком и педагошком животу Србије. Била је прва жена диригент у Београду, позната и по томе што гласове у хору поставља по принципу „шаховског поља“, потом прва жена декан на ФМУ и ту дужност је обављала 10 мандата, као и прва жена ректор Универзитета уметности – 10 година у пет мандата. Као редовни професор у пензији носила је титулу почасног префесора. Била је удата за професора књижевности Бранислава Матића, који је преминуо 2006. године.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: