• Насловна
• Поглед
• Топ 0

Повратак “краља” Николе: Документи који откривају истину о имовини

1 min read

3 седмице ‎ ИН4С

Никола Петровић

Расправа о статусу династије Петровић Његош у Црној Гори деценијама је оптерећена политичким интерпретацијама и накнадно конструисаним наративима, док су конкретни правни документи и историјска грађа често потискивани у други план.

Умјесто уопштених оцјена и идеолошких квалификација, ова тема захтијева увид у изворе и одлуке државних органа који су након 1918. године уређивали питање имовине династије. У наставку се доноси извод из књиге Јована Маркуша „Повратак краља Николе у отаџбину“, који се заснива на архивској грађи и службеним документима и који представља значајан историјски извор за разумијевање правног и државноправног оквира овог питања.

ОТ­КУП ИМО­ВИ­НЕ ДИ­НА­СТИ­ЈЕ ПЕ­ТРО­ВИЋ – ЊЕ­ГОШ

Ве­ли­ка на­род­на скуп­шти­на у Цр­ној Го­ри на сво­јој сјед­ни­ци у Под­го­ри­ци 16. но­вем­бра 1918. год., до­ни­је­ла је ре­зо­лу­ци­ју у ко­јој из­ме­ђу оста­лог пи­ше сље­де­ће:

„Да се сва по­крет­на и не­по­крет­на имо­ви­на бив­шег кра­ља Ни­ко­ле Пе­тро­ви­ћа-Ње­го­ша и ње­го­ве ди­на­сти­је кон­фи­ску­је у ко­рист на­ро­да“.

Пре­ма овом рје­ше­њу, Ми­ни­стар­ство уну­тра­шњих де­ла пре­да­ло је сву ту имо­ви­ну на упра­ву ор­га­ни­ма Ми­ни­стар­ства фи­нан­си­ја (упра­ва др­жав­них до­ба­ра) Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца ко­ја је имо­ви­ну ин­вен­та­ри­са­ла.

О не­по­крет­ној имо­ви­ни са­чи­њен је спи­сак до­ба­ра на дан 16. 11. 1918. го­ди­не, а по­крет­на, ко­ја се са­сто­ји од по­кућ­ства, сре­бр­ни­не, оди­је­ла, оруж­ја и дра­го­цје­но­сти, сва је ин­вен­та­ри­са­на и по­хра­ње­на у тре­зо­ри­ма Хи­по­те­кар­не бан­ке а ди­је­лом на чу­ва­ње у згра­да­ма, гдје се је и за­те­кла.

О упо­тре­би ар­хи­ве и дра­го­цје­но­сти по­сто­ја­ло је рје­ше­ње Ми­ни­стар­ског са­ве­та од 27. ју­ла 1925. год. под бр. 2.

Дио за­кључа­ка Под­го­рич­ке скуп­шти­не ко­ји го­во­ри о кон­фи­ска­ци­ји имо­ви­не ди­на­сти­је Пе­тро­вић – Ње­гош ни­је пре­у­зет у Устав Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца ни­ти у за­ко­не ко­ји су би­ли на сна­зи.

Ово је пру­жи­ло прав­ни основ да се Вла­да Кра­ље­ви­не С Х С. овла­сти да мо­же имо­ви­ну ди­на­сти­је Пе­тро­вић – Ње­гош от­ку­пи­ти, пре­ма спо­ра­зу­му са чла­но­ви­ма ди­на­сти­је. У том сми­слу је и са­чи­њен прет­ход­ни пи­сме­ни спо­ра­зум са свим ин­те­ре­сен­ти­ма. Спо­ра­зум ко­ји је прет­хо­дио до­но­ше­њу за­ко­на у Скуп­шти­ни са­др­жа­вао је при­ста­нак на от­куп имет­ка, као и то да се от­куп­на су­ма не ис­пла­ћу­је од­мах сва, не­го пе­ри­о­дич­но и до­жи­вот­но, као лич­но пра­во ко­је се смр­ћу по­је­ди­ног ко­ри­сни­ка га­си у ко­рист др­жав­не ка­се.

По­сли­је дво­мје­сеч­не де­ба­те, 31. мар­та 1927. го­ди­не, На­род­на скуп­шти­на Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца усво­ји­ла је фи­нан­сиј­ски за­кон и цје­ло­ку­пан др­жав­ни бу­џет за 1927–1928. г. са 157 гла­со­ва ве­ћи­не ра­ди­ка­ла, кле­ри­ка­ла и Ње­ма­ца про­тив 126 Хр­ват­ских фе­де­ра­ли­ста, Са­мо­стал­них де­мо­кра­та и Са­ве­за зе­мљо­рад­ни­ка.64)

При­ли­ком гла­са­ња за Фи­нан­сиј­ски за­кон при­хва­ћен је и аманд­ман чл. 180в. о одште­ти чла­но­ви­ма бив­ше цр­но­гор­ске ди­на­сти­је, у ко­јем из­ме­ђу оста­лог пи­ше сље­де­ће:

„Овла­шћу­је се ујед­но Ми­ни­стар­ство Фи­нан­си­ја, да на осно­ву прет­ход­ног спо­ра­зу­ма са чла­но­ви­ма бив­ше ди­на­сти­је Пе­тро­вић-Ње­гош, а по одо­бре­њу Ми­ни­стар­ског Са­ве­та мо­же ис­пла­ти­ти истим, т.ј. бив­шем пре­сто­ло­на­след­ни­ку Да­ни­лу и де­ци бив­шег кне­за Мир­ка, бив­шем кне­зу Пе­тру и бив­шим кње­ги­ња­ма Ксе­ни­ји и Ве­ри, де­лом у го­то­ву, а де­лом у об­ро­ци­ма у до­жи­вот­ној рен­ти укуп­но сви­ма 42 ми­ли­о­на ди­на­ра.

Ова ис­пла­та уко­ли­ко до­спе­ва у бу­џет 1927–1928. год. из­вр­ши­ће се из ви­шко­ва при­хо­да и уште­да по бу­џе­ту за 1927/1928. год. а оста­ле уно­си­ће се у бу­џет рас­хо­да др­жав­них ду­го­ва сва­ке го­ди­не.“65)

Овим је На­род­на скуп­шти­на чла­ном 316 Фи­нан­сиј­ског за­ко­на за 1927/28. го­ди­ну одо­бри­ла да се на­сљед­ни­ци­ма кра­ља Ни­ко­ле ис­пла­ти из др­жав­них сред­ста­ва су­ма од 42.000.000 ди­на­ра на име од­ште­те за вра­ће­ну при­ват­ну имо­ви­ну ди­на­сти­је Пе­тро­вић – Ње­гош.66)

Ис­пу­ње­њем ме­ђу­соб­них оба­ве­за, пре­ма прет­ход­ном спо­ра­зу­му, имо­ви­на ди­на­сти­је Пе­тро­вић – Ње­гош по­ста­ла је вла­сни­штво др­жа­ве.

О де­ша­ва­њи­ма на сјед­ни­ци На­род­не скуп­шти­не у ве­зи са овим пи­ше лист „По­ли­ти­ка“ у члан­ку „Бу­џет је из­гла­сан“ сље­де­ће:

„НА­КНА­ДА ПО­РО­ДИ­ЦИ ПЕ­ТРО­ВИЋ – ЊЕ­ГОШ

Кад је пред­се­да­ва­ју­ћи по­чео да чи­та аманд­ман, ко­јим се од­ре­ђу­је 42 ми­ли­о­на бив­шој ди­на­сти­ји Пе­тро­вић-Ње­гош, у опо­зи­ци­ји се ди­гла бу­ра про­те­ста.

Пр­ви је дао знак на уз­бу­ну са­мо­стал­ни де­мо­крат г. Ве­ће­слав Вил­дер са уз­ви­ком:

– Чуј­мо нај­ве­ћи скан­дал! Пе­тро­ви­ћи­ма се да­је 50 ми­ли­о­на на­род­ног нов­ца!

– Да ли то пред­ла­же ми­ни­стар фи­нан­си­ја? пи­та ра­до­знао г. Ба­за­ла, фе­де­ра­лист.

– То је фи­нан­сиј­ска са­на­ци­ја! иро­ни­ше г. др. Гри­зо­го­но.

– Чуј­мо пре­пад! Овај аман­дман ни­је ни про­шао кроз Фи­нан­сиј­ски Од­бор! уз­ви­ку­је ре­вол­ти­ран г. Де­ме­тро­вић.

– Ба­ца­ју се ми­ли­о­ни на прин­че­ве, док на­род ска­па­ва и стра­да­ва! бу­ни се г. Вил­дер.

– Ка­кво је то фур­ти­ма­ше­ње! про­те­сту­је г. Жа­нић.

– А за ре­гу­ла­ци­ју Са­ве да­је се са­мо 2 ми­ли­о­на! ви­че г. Пер­пар.

Г. Су­бо­тић опо­ми­ње на ред сле­де­ћи:

– Ме­не при­ро­да ни­је на­да­ри­ла ја­чим гла­сом од г. Жа­ни­ћа.

– Мо­лим по по­слов­ни­ку реч! зах­те­ва у гра­ји и жа­го­ру г. Мо­ско­вље­вић, зе­мљо­рад­ник.

– Не­ка чу­ју зе­мљо­рад­ни­ци, ка­ко се по­ма­жу по­је­ди­не лич­но­сти! 42 ми­ли­о­на јед­ном бан­кро­ту, до­ви­ку­је ра­ди­ка­ли­ма зе­мљо­рад­ник г. Д. Ву­јић.

– Од­би­ја­те ин­ва­ли­ди­ма, рат­ни­ци­ма и чи­нов­ни­ци­ма, а да­је­те прин­че­ви­ма! и да­ље про­те­сту­је г. Вил­дер. Пле­би­сцит је био у Не­мач­кој због ова­ке слич­не ства­ри!

– Зар ова вла­да има обра­за, да до­ђе пред ли­це Скуп­шти­не, кад та­ко ра­ди. Али од­го­ва­ра­ће­те ви за то! пре­ти вла­ди и ве­ћи­ни г. Мо­ско­вље­вић.

– Да­је­те ми­ни­стру фи­нан­си­ја ге­не­рал­ну пу­но­моћ, не­ка ра­ди што хо­ће! Не­ће­те тре­ба­ти до­ћи ов­де да гла­са­те! по­ру­чу­је ве­ћи­ни ра­ди­ће­вац г. др. Бан­ко­вић.

– Сра­мо­та, уз­ви­ку­је г. Вил­дер, да­је­те па­ре оним прин­че­ви­ма, ко­ји су аги­то­ва­ли про­тив др­жа­ве, и са­да аги­ту­ју!“67)

Оп­ши­ран из­вје­штај са сјед­ни­це Скуп­шти­не до­но­си и лист „Вре­ме“, Бе­о­град, као и по­се­бан чла­нак у ве­зи с аманд­ма­ном под на­сло­вом „Од­ште­та чла­но­ви­ма бив­ше цр­но­гор­ске ди­на­сти­је“, у ко­ме је при­ло­жен текст аманд­ма­на.

До­но­ше­ње за­ко­на у На­род­ној скуп­шти­ни иза­зва­ло је од­мах ре­ак­ци­ју у јав­но­сти. Тим по­во­дом лист „По­ли­ти­ка“ сју­тра­дан до­но­си чла­нак „42.000.000 ди­на­сти­ји Пе­тро­вић“ у ко­јем пи­ше сље­де­ће:

„Г. Ри­сто Јо­јић, на­род­ни по­сла­ник, као бив­ши члан Из­вр­шног На­род­ног Од­бо­ра на ко­ји је Ве­ли­ка На­род­на Скуп­шти­на у Под­го­ри­ци де­ле­ги­ра­ла сво­ју власт у по­гле­ду из­вр­ше­ња од­лу­ке о во­ти­ра­њу 42 ми­ли­о­на ди­на­ра бив­шим чла­но­ви­ма ди­на­сти­је Пе­тро­ви­ћа и по­вра­ћа­њу јед­ног де­ла има­ња, од­го­во­рио је:

Вла­да је овим аманд­ма­ном на­пра­ви­ла не­сум­њи­во је­дан пре­пад, јер га је под­не­ла На­род­ној Скуп­шти­ни ми­мо Фи­нан­си­ског Од­бо­ра и по­сле за­вр­ше­не рас­пра­ве у по­је­ди­но­сти­ма, кад је већ би­ло от­по­че­ло гла­са­ње о фи­нан­си­ском за­ко­ну, те та­ко сра­чу­на­то оне­мо­гу­ћи­ла о то­ме не са­мо ди­ску­си­ју не­го и реч.

Вла­да се овим на је­дан не­ка­ва­љер­ски на­чин, у име др­жа­ве, оду­жу­је Цр­ној Го­ри пре­ла­зе­ћи пре­ко сви­ју раз­ло­га ко­ји­ма је по­ме­ну­та од­лу­ка Ве­ли­ке На­род­не Скуп­шти­не мо­ти­ви­са­на и ме­ша­ју­ћи се у цр­но­гор­ске уну­тра­шње по­ли­тич­ке ства­ри из вре­ме­на пре ује­ди­ње­ња.

Од­лу­ка је не­пра­вед­на пре­ма Цр­ној Го­ри, ко­ја има то­ли­ко мно­го по­тре­ба, и те ка­ко го­ру­ћих, пре­ко ко­јих ова иста вла­да пре­ла­зи са јед­ним не­ра­зу­мљи­вим и не­чу­ве­ним не­ма­ром. Она, у исто вре­ме, от­кри­ва на­лич­је вла­ди­них пе­са­ма о штед­њи, јер без­ум­но ра­си­па на ве­ли­ке кад се ма­ли­ма од­у­зи­ма и по­след­њи за­ло­гај из уста.

Нај­зад, што је нај­го­ре и нај­те­же, ова од­лу­ка је јед­но на­си­ље пре­ма Цр­ној Го­ри, те као та­ква, и због то­га, она је и не­из­во­дљи­ва. Од­лу­ком Ве­ли­ке На­род­не Скуп­шти­не од 16. но­вем­бра 1918. го­ди­не има­ња бив­шег Кра­ља Ни­ко­ле ни­су кон­фи­ско­ва­на у ко­рист др­`а­ве, не­го у ко­рист на­ро­да, ка­ко тек­сту­ал­но од­лу­ка и гла­си. Што је ад­ми­ни­стра­ци­ја др­жав­них до­ба­ра упра­вља­ла овим има­њи­ма од пре­стан­ка Из­вр­шног На­род­ног Од­бо­ра до са­да, то је због то­га што од та­да у Цр­ној Го­ри ни­је би­ло ни­ка­кве по­себ­не упра­ве ко­ја би о тим има­њи­ма мо­гла од­го­вор­но во­ди­ти ра­чу­на. Пр­ва Об­ла­сна Скуп­шти­на, оку­пље­на пре крат­ког вре­ме­на на Це­ти­њу, по­ве­ла је о то­ме реч, али вла­да је овим хо­ти­мич­но пред­у­хи­три­ла сва­ку ак­ци­ју. Имо­ви­ном на­ро­да у Цр­ној Го­ри ни­је мо­гла и не мо­же рас­по­ла­га­ти ни вла­да ни На­род­на Скуп­шти­на, без при­пи­та пред­став­ни­ка то­га на­ро­да, на­род­них по­сла­ни­ка из Цр­не Го­ре, или још бо­ље об­ла­сне скуп­шти­не зет­ске обла­сти, ко­ја је не­сум­њи­во нај­по­зва­ни­ја да о то­ме да сво­ју реч.

Од­го­вор­ност за овај те­жак грех но­си вла­да ко­ја је аманд­ман пред­ло­жи­ла и вла­ди­на ве­ћи­на ко­ја га је при­хва­ти­ла и из­гла­са­ла. Ка­ко ће ра­ди­кал­ни по­сла­ни­ци, на­ро­чи­то они ко­ји су гла­са­ли за овај пред­лог, прав­да­ти сво­је др­жа­ње пред на­ро­дом, то не знам, то је њи­хо­ва ствар. А ја ћу, жа­ле­ћи што ми је овим пре­па­дом оне­мо­гу­ће­на би­ла реч у На­род­ној Скуп­шти­ни кад је аманд­ман под­не­сен, по­кре­ну­ти ово пи­та­ње у На­род­ној Скуп­шти­ни чим она на­ста­ви рад.“68)

По­сли­је овог члан­ка усли­је­ди­ло је ре­а­го­ва­ње не­ка­да­шњег кра­ље­вог се­кре­та­ра Ми­ло­ша Жив­ко­ви­ћа у ли­сту „Вре­ме“, гдје је об­ја­вљен чла­нак „Има­ње Пе­тро­ви­ћа-Ње­го­ша – јед­на пра­вед­на ре­па­ра­ци­ја“, у ко­ме М. Жив­ко­вић из­ме­ђу оста­лог ка­же:

„Му­дро ка­же наш на­род: мр­твом се кур­ја­ку реп ме­ри. Кад је Краљ Ни­ко­ла пре не­ко­ли­ко го­ди­на умро у Фран­цу­ској, по­ка­за­ло се да су при­че о ње­го­вом ве­ли­ком бо­гат­ству би­ле нај­о­бич­ни­је бај­ке или сра­чу­на­те кле­ве­те ње­го­вих про­тив­ни­ка. Наш по­сла­ник у Па­ри­зу г. др. М. Спа­лај­ко­вић по­твр­дио је јав­но да се на дан смр­ти Кра­ље­ве у ње­го­вом вр­ло скром­ном ста­ну на­шло са­мо не­ко­ли­ко фра­на­ка. А ја твр­дим да не би имао би­ти чи­ме ни са­хра­њен да тро­шак око по­гре­ба ни­је при­ми­ла на се­бе јед­на од ње­го­вих уда­тих кће­ри. Он је вла­дао у Цр­ној Го­ри пре­ко пе­де­сет го­ди­на. Да је сва­ки ме­сец оста­вљао пе­де­сет ди­на­ра, мо­гао је за то ду­го вре­ме не­што сте­ћи. Али је он био ре­дак ка­ва­љер, и све што је имао де­лио је са сво­јим на­ро­дом. Не са­мо не­знат­ну ци­вил­ну ли­сту ко­ју му је на­род да­вао, већ и суб­вен­ци­ју ко­ју је, он лич­но, при­мао од ру­ских ца­ре­ва. Ово ће при­зна­ти сви по­ште­ни Цр­но­гор­ци. На­по­слет­ку, Пе­тро­ви­ћи су вла­да­ли у Цр­ној Го­ри пре­ко два сто­ле­ћа. Има­ли су кад ипак и да не­што стек­ну. Па ипак, Краљ Ни­ко­ла о по­вла­че­њу ни­је из­нео из Цр­не Го­ре ви­ше но са­мо 49 хи­ља­да фра­на­ка! Са тим су жи­ве­ли он и ње­го­ва по­ро­ди­ца док Са­ве­зни­ци не до­не­ше ре­ше­ње о нов­ча­ном по­ма­га­њу сво­га – ’из­дај­ни­ка’… И ту по­моћ де­лио је у ту­ђи­ни до кра­ја са на­шом из­бе­глом си­ро­ти­њом, из сви­ју на­ших на­род­них де­ло­ва. Спи­сак ли­ца, ко­ја сам о то­ме бе­ле­жио по ње­го­вој на­ред­би, ни­је ма­ли.

На­ша вла­да ис­пра­ви­ла је ре­ше­ње ко­јим је под­го­рич­ка Ве­ли­ка На­род­на Скуп­шти­на кон­фи­ско­ва­ла има­ње Кра­ља Ни­ко­ле у Цр­ној Го­ри, и ти­ме ње­го­ву де­цу у ту­ђи­ни ли­ши­ла сред­ста­ва за жи­вот. То је ре­ше­ње не­што не­чу­ве­но, и у на­шој исто­ри­ји. Оно је чин ко­лек­тив­не пси­хо­ло­ги­је тре­ну­та­ка по­ли­тич­ке стра­сти и уз­бу­ђе­ња, и је­ди­но се та­ко мо­же об­ја­сни­ти ње­го­ва не­пра­вич­ност и ње­го­ва без­ду­шност. Убе­ђен сам да са­да у ду­ши осу­ђу­ју тај чин и ње­го­ви твор­ци, јер су ка­ва­љер­ство и ве­ли­ко­ду­шност свој­ства ду­ше Цр­но­гор­ца. Бе­о­град­ска Са­мо­у­пра­ва оно­мад је са­свим уме­сно при­ме­ти­ла да је под­го­рич­ка Скуп­шти­на би­ла над­ле­жна да до­но­си од­лу­ку о по­ли­тич­ким пра­ви­ма ди­на­сти­је Пе­тро­ви­ћа, али не и о пра­ви­ма ње­не при­ват­не сво­ји­не. Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да је у ча­су до­но­ше­ња те од­лу­ке Краљ Ни­ко­ла жи­вео у Па­ри­зу и од Са­ве­зни­ка био тре­ти­ран као њи­хов ве­ран друг и са­ве­зник.

Што је Цр­на Го­ра до­би­ла од Са­ве­зни­ка, а пре­ко ње це­ла на­ша др­жа­ва, рат­ну од­ште­ту од 900 ми­ли­о­на злат­них ма­ра­ка, ва­ља за­хва­ли­ти не са­мо хе­рој­ству Цр­но­го­ра­ца не­го и му­дро­сти и са­ве­знич­кој ис­прав­но­сти Кра­ља Ни­ко­ле. Зар је мо­рал­но да ра­ди то­га он и ње­го­ва де­ца бу­ду ка­жње­ни од­у­зи­ма­њем и са­мо­га пра­ва при­ват­не сво­ји­не? Ка­ко би се мо­гао ду­го тр­пе­ти не­ре­па­ри­ран та­кав пре­се­дан у на­шој др­жа­ви, ко­ја је монархија?! Да је Краљ Ни­ко­ла остао у Цр­ној Го­ри и за­кљу­чио се­па­ра­тан мир – на то­ме су све­сно и не­све­сно ра­ди­ли мно­ги из Цр­не Го­ре и из­ван ње – од рат­не од­ште­те не би би­ло ни­шта, и онај би наш на­род да­нас због то­га био у те­шком ду­шев­ном по­ло­жа­ју.

Ве­ли­ки не­мач­ки на­род дао је ма­те­ри­јал­ну на­кна­ду сви­ма сво­јим ди­на­сти­ја­ма, ко­је су крив­ци ње­го­ве ка­та­стро­фе у ми­ну­ло­ме ра­ту. А зар срп­ски на­род да оста­ви без пар­че­та хле­ба де­цу јед­ног сво­га Кра­ља, чи­ја је ди­на­сти­ја ду­го вре­ме вла­да­ла у јед­ном де­лу срп­ског на­ро­да и би­ла сла­ва и по­нос ње­гов?

Ср­би­ја ни­је кон­фи­ско­ва­ла има­ње бив. ди­на­сти­је Обре­но­ви­ћа. И да­нас јед­на углед­на ули­ца у Бе­о­гра­ду но­си на­зив по­след­њег Обре­но­ви­ћа. До­каз ве­ли­ке то­ле­ран­ци­је.

Чин вра­ћа­ња при­ват­не имо­ви­не Кра­ља Ни­ко­ле ње­го­вим на­след­ни­ци­ма, ко­ји жи­ве у бе­ди, де­ло је прав­де, мо­ра­ла и по­ли­тич­ке уви­ђав­но­сти. Он је услу­га и мо­нар­хиј­ској вла­да­ви­ни у нас, ко­ја је је­дан од ја­ких усло­ва на­ше­га до­ма­ћег ми­ра и је­дин­ства. А по из­бо­ру тре­ну­та­ка, у ко­је је тај чин до­шао, он је успе­шно оне­мо­гу­ћа­ва­ње јед­ног сред­ства ди­фа­ми­ра­ња и аги­та­ци­је про­ти­ву на­ше др­жа­ве и ње­них пред­став­ни­ка.“69)

Уско­ро се от­по­че­ло и са ре­а­ли­за­ци­јом од­ред­би усво­је­ног за­ко­на. Лист „Вре­ме“ тим по­во­дом до­но­си чла­нак „Г. Јо­ва­ну По­по­ви­ћу, бив­шем цр­но­гор­ском ми­ни­стру и са­вет­ни­ку прин­ца Да­ни­ла, по­кра­де­ни су у Бе­о­гра­ду сва до­ку­мен­та и пу­но­моћ­ства у спо­ру око имо­ви­не Пе­тро­ви­ћа“. У члан­ку из­ме­ђу оста­лог пи­ше:

„Пре ме­сец да­на до­пу­то­вао је у Бе­о­град г. Јо­ва По­по­вић, бив­ши пу­но­моћ­ни ми­ни­стар на стра­ни бив­ше кра­ље­ви­не Цр­не Го­ре. Г. По­по­вић је до­шао из Фран­цу­ске да ре­гу­ли­ше сво­ју пен­зи­ју, а у исто вре­ме до­шао је и као пу­но­моћ­ник бив­шег цр­но­гор­ског пре­сто­ло­на­след­ни­ка, да ли­кви­ди­ра пи­та­ње о има­њи­ма бив­ше ди­на­сти­је Пе­тро­ви­ћа.“70)

Да­ље се на­во­ди да су ло­по­ви из хо­те­ла укра­ли и „сва пу­но­моћ­ја по­ро­ди­це поч. Кра­ља Ни­ко­ле“, ко­ја су по­сли­је не­ко­ли­ко да­на вра­ће­на за­јед­но са свим спи­си­ма и до­ку­мен­ти­ма г. По­по­ви­ћу.

Лист „Сло­бод­на ми­сао“ до­но­си ви­јест под на­сло­вом „Бив­ши принц у Цр­ној Го­ри“ гдје пи­ше:

„Ка­ко ја­вља­ју не­ки ли­сто­ви бив­ши цр­но­гор­ски принц Пе­тар до­ла­зи у Цр­ну Го­ру. Бив­ши принц Пе­тар пр­ви се по­ми­рио са од­лу­ком Ве­ли­ке На­род­не Скуп­шти­не у Под­го­ри­ци и стал­но ско­ро пре­би­ва у Бе­о­гра­ду. Сад до­ла­зи у Цр­ну Го­ру да по­сје­ти сво­је при­ја­те­ље и ро­ђа­ке као гра­ђа­нин ове зе­мље.“71)

У Ар­хи­ву Ју­го­сла­ви­је на­ла­зи се акт о са­гла­сно­сти кне­за Пе­тра Пе­тро­ви­ћа на лич­но обе­ште­ће­ње за от­куп ди­је­ла имо­ви­не ко­ји му је по­стиг­ну­тим спо­ра­зу­мом при­пао.

Текст овог ак­та гла­си:

„ Го­спо­ди­не Пред­сјед­ни­че,

Про­жет же­љом као члан бив­ше Ди­на­сти­је Пе­тро­вић Ње­гош и са сво­је стра­не до­при­не­сем све што мо­гу за сре­ћу и до­бро на­пре­до­ва­ње на­ше ује­ди­ње­не Отаџ­би­не Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца.

Сма­трам за ду­жност да Ва­ма као Пред­сјед­ни­ку Кра­љев­ске Вла­де овим пу­тем из­ја­вим да при­зна­јем Кра­ље­ви­ну Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца она­кву ка­ква је ство­ре­на на­шим др­жав­ним Уста­вом од 28. ју­на 1921. го­ди­не.

При­пра­ван сам да сво­јим скром­ним сна­га­ма при­по­мог­нем ње­ном ја­ча­њу и на­пре­до­ва­њу и увје­ра­вам Вас сво­јом ча­сном ри­јеч­ју да ћу се кло­ни­ти сва­ке би­ло ди­рект­не или ин­ди­рект­не ак­ци­је ко­ја би би­ла упе­ре­на про­тив до­бра на­ше отаџ­би­не, ње­ног уре­ђе­ња устав­ног и ње­них за­ко­на.

Овом при­ли­ком сма­трам за сво­ју ду­жност да Вам из­ја­вим: да сам пот­пу­но са­гла­сан са ре­ше­њем Ми­ни­стар­ског Са­вје­та од … 1927. го­ди­не ко­јим се из­вр­шу­је члан 316 фи­нан­сиј­ског за­ко­на за 1927, 1928. го­ди­ну и да сам са су­мом од 5. ми­ли­о­на ди­на­ра ко­ја ће ми се ис­пла­ти­ти у го­то­ву и су­мом од три хи­ља­де швај­цар­ских фра­на­ка мје­сеч­не до­жи­вот­не лич­не рен­те ко­ја ће ми се ре­дов­но ис­пла­ћи­ва­ти пот­пу­но из­ми­рен у сва­ком свом по­тра­жи­ва­њу од Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца и да ни по ком осно­ву не­мам од ње ишта ви­ше по­тра­жи­ва­ти ни ја ни мо­ји на­след­ни­ци и да Др­жа­ва Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца не­ма ни­ка­квих оба­ве­за ни пре­ма ко­ме у по­гле­ду ду­го­ва по­је­ди­них чла­но­ва бив­ше Ди­на­сти­је Пе­тро­вић Ње­гош би­ло ме­ђу­соб­но би­ло пре­ма тре­ћим ли­ци­ма.

Исто­вре­ме­но за­хва­љу­јем Кра­љев­ској Вла­ди на до­са­да­шњој ма­те­ри­јал­ној по­мо­ћи ко­ју ми је ука­за­ла.

Мо­лим Вас Го­спо­ди­не ми­ни­стре Пред­сјед­ни­че да при­ми­те увје­ре­ње о мо­ме по­што­ва­њу.

Књаз Пе­тар Пе­тро­вић Ње­гош

Го­спо­ди­ну Пред­сјед­ни­ку Вла­де Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца
Бе­о­град

Акт ове­рен у Ђе­но­ви 9. ја­ну­а­ра 1928. го­ди­не од стра­не Ге­не­рал­ног Кон­зу­ла Кра­ље­ви­не СХС Сте­ва­на Оро­ви­ћа.“72)

Пи­та­ње имо­ви­не ди­на­сти­је Пе­тро­вић – Ње­гош и да­ље је би­ло пред­мет ин­те­ре­со­ва­ња јав­но­сти. У ли­сту „Вре­ме“ 1928. год. не­ка­да­шњи кра­љев се­кре­тар Ми­лош Жив­ко­вић у члан­ку „Те­ста­мент кра­ља Ни­ко­ле – Спор око имо­ви­не“ из­ме­ђу оста­лог пи­ше:

„Ка­ко је по­зна­то, при­ли­ком про­гла­са ује­ди­ње­ња Цр­не Го­ре са Ср­би­јом, сва имо­ви­на пок. Кра­ља Ни­ко­ле и ње­го­вих за­ко­ни­тих на­сљед­ни­ка би­ла је се­кве­стро­ва­на у ко­рист – на­ро­да. Мо­жда је, по­ли­тич­ки ова мје­ра би­ла до­не­кле оправ­да­на; али са гле­ди­шта пра­ва и мо­ра­ла ни­ка­ко. На­ша др­жа­ва при­зна­ла је, вра­ти­ла је или је на­кна­ди­ла имо­ви­ну ту­ђи­на­ца и јед­не ту­ђин­ске ди­на­сти­је са сво­га зе­мљи­шта, имо­ви­ну и сво­јих и сво­га ује­ди­ње­ног на­ро­да огор­че­них рат­них не­при­ја­те­ља, док Краљ Ни­ко­ла и Пе­тро­ви­ћи Ње­го­ши не бе­ху нам ту­ђин­ци нај­ма­ње рат­ни не­при­ја­те­љи. На­ про­тив, на име Кра­ља Ни­ко­ле и бив. Кра­ље­ви­не Цр­не Го­ре, на­ши рат­ни Са­ве­зни­ци од­ре­ди­ли су на­шој др­жа­ви при­лич­ну су­му нов­ца рат­не од­ште­те.

У ма­ју 1916., у двор­цу Ме­ри­ња­ку, код Бор­доа у Фран­цу­ској но­ви ру­ски по­сла­ник Исла­вин пре­дао је Кра­љу Ни­ко­ли сво­ја пу­но­моћ­ја и та­да је из­го­во­рио и ове ре­чи: ’Ва­ше Ве­ли­чан­ство ви­ше од по­ла ве­ка хра­бро бра­ни сло­вен­ску ствар и Ви сте пр­ви по­ву­кли мач из ко­ри­ца за срп­ску бра­ћу. Од­лу­ка Ва­ша да на­ста­ви­те бор­бу, по­што Вам је не­при­ја­тељ за­у­зео и род­ну гру­ду, би­ће по­здра­вље­на од це­ле Ру­си­је нај­ду­бљим за­до­вољ­ством…’

Ва­ља ис­та­ћи чи­ње­ни­цу да је о по­гу­бље­њу Кра­ља Алек­сан­дра Обре­но­ви­ћа и Кра­љи­це Дра­ге 29. ма­ја 1903., са­свим друк­че по­сту­пље­но. Та­да ни­је дир­ну­то ни у јед­ну нај­о­бич­ни­ју ста­кле­ну ча­шу у Бе­о­град­ском Дво­ру. Све је, у сво­је вре­ме, пре­да­но њи­хо­вим за­кон­ским на­сљед­ни­ци­ма…

Факсимил сагласности принца Петра Петровића Његоша са рјешењем надокнаде
за имовину династије Петровић Његош

Ипак, ту ско­ро, за­хва­љу­ју­ћи уви­ђав­но­сти и по­ли­тич­кој му­дро­сти на­ших над­ле­жних, до­не­то је јед­но за­ко­но­дав­но ре­ше­ње, ко­јим се не­прав­да пре­ма де­ци Кра­ља Ни­ко­ле ис­пра­вља. Не са­свим, али ипак се ис­пра­вља и по­ти­ре онај те­жак и ру­жан ути­сак, ко­ји је не­прав­да би­ла оста­ви­ла и у ино­стран­ству пре­ма на­ма при­ја­тељ­ски рас­по­ло­же­ном. На­шао се сред­њи пут: на­сљед­ни­ци су до­би­ли пра­во на­кна­де на име имо­ви­не и при­стој­но из­др­жа­ва­ње. Сад од њих за­ви­си да се при­ла­го­де ука­за­ној им пред­у­сре­тљи­во­сти и да не ста­вља­ју су­ви­ше у ис­ку­ше­ње прав­ду да не би по­но­во па­ли под злу коб не­прав­де. Ти­ме ће јав­но до­ка­за­ти да су до­стој­ни име­на оно­га рет­ко­га ста­ро­га Кра­ља и оне рет­ке ста­ре Кра­љи­це, ко­ји су обо­је у сво­јем ду­гом жи­во­ту би­ли са­мо ка­ва­ље­ри, и ко­ји су у ма­те­ри­јал­ним сред­стви­ма ва­зда гле­да­ли са­мо по­год­бе за при­стој­но и по­ште­но жи­вље­ње и ни­шта ви­ше. И за­то су за со­бом та­ко ма­ло оста­ви­ли, што тек са­да сва­ко ви­ди…

Твр­дим, то ње­го­во има­ње би­ло је да­ле­ко ма­ње и не­знат­ни­је од имо­ви­не не­ких на­ших да­на­шњих ’на­род­них љу­ди’, од чи­је се ви­ке и кри­ти­ке већ не мо­же мир­но жи­ве­ти у овој на­шој отаџ­би­ни. Ка­ко би до­бро би­ло у ин­те­ре­су прав­де и мо­ра­ла кад би се тај спи­сак не­што упо­ре­дио са ста­њем бар по­крет­не имо­ви­не Кра­ља Ни­ко­ле ко­ја је за њим оста­ла у Цр­ној Го­ри!“73)

Кра­јем исте го­ди­не, у ли­сту „Вре­ме“ по­ја­вио се нео­би­чан чла­нак „Суд­би­на де­це цр­но­гор­ске кне­ги­ње На­та­ли­је и пок. кне­за Мир­ка“ у ко­јем се на­во­ди:

„Це­ти­ње, 15. де­цем­бра – Зет­ској об­ла­сној скуп­шти­ни обра­тио се мол­бом ге­не­рал г. Кон­стан­ти­но­вић, отац бив­ше цр­но­гор­ске кне­ги­ње На­та­ли­је, же­не пок. Кне­за Мир­ка, мо­ле­ћи об­ла­сну скуп­шти­ну да се де­ци пок. Кне­за Мир­ка од­ре­ди ста­ра­тељ. Као раз­лог ово­ме, ге­не­рал г. Кон­стан­ти­но­вић на­во­ди да се мај­ка ове де­це, ње­го­ва кћи одав­но пре­у­да­ла за не­ког бел­гиј­ског пле­ми­ћа и да уз то не­ми­ло­срд­но тро­ши имо­ви­ну сво­је де­це.“74)

Ори­јен­та­ци­о­на сво­та нов­ца ис­пла­ће­на на­сљед­ни­ци­ма кра­ља Ни­ко­ле до 1935. го­ди­не мо­же се са­зна­ти из пи­сма ко­је је упу­тио адво­кат Ан­дри­ја По­по­вић Њ. Кр. Ви­со­чан­ству кне­зу-на­мје­сни­ку Па­влу Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћу. Пи­смо но­си да­тум 11. но­вем­бар 1935. год. и ра­ди се о ре­а­ли­за­ци­ји по­тра­жи­ва­ња ду­га кра­ља Ни­ко­ле од 200.000 фра­на­ка од 1. но­вем­бра 1919. год. ко­ји тре­ба да се ис­пла­ти мар­ки­зу Де Фе­ра­ри­ју из др­жав­них сред­ста­ва за­јед­но са ка­ма­том од 5% по­чев­ши од 12. де­цем­бра 1921. го­ди­не.

У пи­сму се из­ме­ђу оста­лог на­во­ди сље­де­ће:

„По­зна­то је, да је Ве­ли­ка На­род­на Скуп­шти­на у Под­го­ри­ци, при­ли­ком про­гла­ше­ња Ује­ди­ње­ња Цр­не Го­ре са Ср­би­јом, кон­фи­ско­ва­ла сва има­ња по­чив­шег Кра­ља Ни­ко­ле и све то про­гла­си­ла др­жав­ном сво­ји­ном. Доц­ни­је је вла­да и На­род­на Скуп­шти­на Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је чла­ном 316 Фи­нан. За­ко­на за 1927/28 год. одо­бри­ла, да се на­след­ни­ци­ма поч. Кра­ља Ни­ко­ле ис­пла­ти из др­жав­них сред­ста­ва су­ма од ди­на­ра 42.000.000. – на име од­ште­те за кон­фи­ско­ва­на има­ња. Од ове сво­те на­след­ни­ци­ма је ис­пла­ћи­ва­но и ис­пла­ћу­је се и са­да по­вре­ме­но из­ве­сне су­ме, па су до са­да до­би­ли по при­ли­ци око 15.000.000. – ди­на­ра, а оста­так се на­ла­зи и да­ље у др­жав­ној ка­си. Цје­ло­куп­на ова сво­та не­ће уоста­лом ни би­ти ни­ка­да ис­пла­ће­на, јер је то лич­но пра­во и смр­ћу по­је­ди­ног ко­ри­сни­ка, ње­го­во се пра­во га­си у ко­рист др­жав­не ка­се. Мо­рам на­по­ме­ну­ти, да су кон­фи­ско­ва­на има­ња у ства­ри би­ла ис­кљу­чи­ва сво­ји­на поч. Кра­ља Цр­не Го­ре Ни­ко­ле I…“75)

Из дво­ра је пред­мет до­ста­вљен Ми­ни­стар­ству фи­нан­си­ја на ре­а­ли­за­ци­ју 23. но­вем­бра 1935. го­ди­не под бро­јем 11284.

Све до 1938. го­ди­не имо­ви­на кра­ља Ни­ко­ле ни­је ви­ше при­вла­чи­ла па­жњу јав­но­сти. У ли­сту „Бал­кан“ та­да је об­ја­вљен чла­нак ода­ног кра­ље­вог се­кре­та­ра Ми­ло­ша Жив­ко­ви­ћа – „Пр­љав­шти­не Цр­но­го­ра­ца“, у ко­ме се из­ме­ђу оста­лог ка­же:

„Је­дан пар­тиј­ски ли­стић из Цр­не Го­ре по­ме­нуо је у гад­ној алу­зи­ји имо­ви­ну бла­же­но­по­чив­ше­га Кра­ља Ни­ко­ле. На­рав­но, на­пи­сао је ста­ру отр­ца­ну кле­ве­ту да је то Краљ Ни­ко­ла опљач­као и по­крао. Па до­кле те ла­жи? Оне се да­нас не мо­гу унов­чи­ти. Г. Сто­ја­ди­но­вић је по­штен Ср­бин, и то не до­пу­шта. Краљ Ни­ко­ла умро је у Фран­цу­ској, у рат­ном из­гнан­ству, у нај­ве­ћој бе­ди. У ње­го­вом ста­ну на­ђе­но је све­га се­дам фра­на­ка. Та­ко је за­вр­шио наш ве­ли­ки Краљ кри­ви­цом не­за­хвал­них. То твр­ди јав­но г. Спа­лај­ко­вић – част му и ди­ка.

Али Краљ Ни­ко­ла де­лио је све сво­је не­на­си­тим Цр­но­гор­ци­ма. Ни­кад им до­ста. Од ру­ског ца­ра Ни­ко­ле при­мао је ве­ли­ку суб­вен­ци­ју. Све у злат­ним ру­бља­ма. И ме­сто то да је оста­вљао за ста­ре да­не и за сво­ју де­цу он је из са­жа­ље­ња де­лио про­сјач­ким би­тан­га­ма у Цр­ној Го­ри. Мо­жда је што год при­мио и овај не­ва­ља­лац ко­ји га са­да у Цр­ној Го­ри у сво­јем ли­сту бла­ти сво­јом пр­ља­вом – ки­шом. Тај гад не­ће ла­ко умре­ти. За­па­ли­ће му ђа­во све­ћу.

Ко­ли­ке је Ср­бе за вре­ме из­гнан­ства у Фран­цу­ској од гла­ди спа­сао Краљ Ни­ко­ла! Сад ћу­те као стри­не.

Цр­но­гор­ци су се из­и­гра­ли гр­де­ћи сво­га Кра­ља ко­га по­шту­је сав кул­тур­ни свет. Ми­сли­ли су да се ти­ме пре­по­ру­чу­ју Ср­би­јан­ци­ма. Ови су их ’из­мар­ши­ра­ли’. Они су та­ко уз­ви­ше­ни да до­пу­шта­ју да им нај­ве­ћа ули­ца у Бе­о­гра­ду но­си име Кра­ља Алек­сан­дра Обре­но­ви­ћа. Са њи­ма не­ма ша­ле.“76)

По­ред обе­ште­ће­ња ко­ја су ис­пла­ће­на у го­то­ви­ни, жи­ви чла­но­ви ди­на­сти­је Пе­тро­вић-Ње­гош су пре­ма пот­пи­са­ном уго­во­ру при­ма­ли мје­сеч­ну рен­ту.77)

Ис­пла­та рен­те је из­вр­ша­ва­на све до 1945. го­ди­не, од ка­да је пре­о­ста­лим чла­но­ви­ма ди­на­сти­је то пра­во јед­но­стра­но уки­ну­то. У ле­га­ту др Пе­ра Шо­ћа на­ла­зи се ко­пи­ја до­ку­мен­та од 28. ав­гу­ста 1945. го­ди­не у ко­јем из­ме­ђу оста­лог пи­ше:

„Ам­ба­са­да из­вје­шта­ва да су од­лу­ком Ми­ни­стар­ства Фи­нан­ци­ја Пов. Бр. 111 од 30. ју­ла ове го­ди­не об­у­ста­вље­не ис­пла­те кне­зу Ми­ха­и­лу Пе­тро­ви­ћу, Кне­ги­њи Ксе­ни­ји и Кне­ги­њи Ви­о­ле­ти…

Смрт фа­ши­зму – Сло­бо­да На­ро­ду Am­ba­sa­dor

Др. Љу­бо ЛЕ­ОН­ТИЋ“78)

Др Пе­ро Шоћ у чи­та­вом по­сли­је­рат­ном пе­ри­о­ду био је у стал­ном кон­так­ту са кне­ги­њом Ксе­ни­јом до ње­не смр­ти 1960. го­ди­не. Ура­дио је све што је мо­гао да би се ње­на рен­та и да­ље ис­пла­ћи­ва­ла, али на­жа­лост она то ни­је до­че­ка­ла.

У пи­сму ко­је је кње­ги­ња Ксе­ни­ја Пе­тро­вић-Ње­гош упу­ти­ла др Пе­ру Шо­ћу 15. сеп­тем­бра 1959. го­ди­не из­ме­ђу оста­лог пи­ше:

„Као што зна­те, на­ла­зим се на пра­гу мо­је 80-те го­ди­не; осје­ћа­ји ко­ји про­жи­ма­ју мој ду­ги жи­вот су увек жи­ви и не­про­ме­ње­ни; мо­је је здра­вље до­бро, али ни­кад не бих ве­ро­ва­ла да ћу би­ти спо­соб­на да под­не­сем та­ко ве­ли­ку фи­зич­ку не­ма­шти­ну а, још ма­ње, пат­ње ко­је ме мо­рал­но са­ти­ру услед пот­пу­не не­ма­шти­не у ко­ју па­дам сва­ке го­ди­не ви­ше.

Кад по­ми­слим да у сеп­тем­бру 1945. ни­сам има­ла ни нај­ма­њи дуг, и да бих, отад, да је мо­ја рен­та ис­пла­ћи­ва­на, до да­нас при­ми­ла ви­ше од 330.000 шв. фра­на­ка; да бих та­ко­ђе са­чу­ва­ла мо­је две ку­ћи­це у Ан­ти­бу (про­да­те, за из­др­жа­ва­ње, пре 6 го­ди­на) и да је тре­ћа, та­ко­ђе у Ан­ти­бу (она у ко­јој су пре­ми­ну­ли мо­ји Ро­ди­те­љи и мо­ја се­стра) под хи­по­те­ком од 4 ми­ли­о­на фр. фра­на­ка ко­је мо­рам вра­ти­ти иду­ћих ме­се­ца, или ко­нач­но из­гу­би­ти ову ку­ћу ко­ја је по­след­ња успо­ме­на на мо­је Ро­ди­те­ље.

Ако бих мо­гла од­мах при­ми­ти, и од­јед­ном, са­мо тре­ћи део оног што би ми при­па­ло, то јест од 336.000 шв. фра­на­ка, су­му од 100.000 шв. фра­на­ка, сма­тра­ла бих овај об­ра­чун ко­нач­но ре­ше­ним, за увек, а мо­ја за­хвал­ност би­ће вр­ло ве­ли­ка, јер би сви мо­ји ду­го­ви би­ли ис­пла­ће­ни и мо­ја са­вест осло­бо­ђе­на пре­ма сви­ма оним ко­ји су ме та­ко ве­ли­ко­ду­шно по­мо­гли“ (пре­вод са фран. ори­ги­на­ла – Пе­ро Шоћ) 79)

Од­мах по до­би­ја­њу пи­сма др Пе­ро Шоћ обра­тио се пи­смом од 25. сеп­тем­бра пред­сјед­ни­ку ФНРЈ, у ко­ме пи­ше:

„По­што­ва­ни Дру­же Пред­сјед­ни­че,

Пре­ма ва­шем упут­ству, обра­тио сам се дру­гу Вељ­ку Зе­ко­ви­ћу, ко­ји ми је са­оп­штио, пре­ко свог по­моћ­ни­ка Вла­да Ни­ко­ли­ћа, да пред­став­ку о пи­та­њу књ. Ксе­ни­је пре­дам Ад­мин. ко­ми­си­ји.

Че­као сам на ваш по­вра­так, та­ко да сам пред­став­ку ју­че пре­дао се­кре­та­ру Ад­мин. ко­ми­си­је М. Пље­вља­ку – за­јед­но са пи­смом књ. Ксе­ни­је.

До­и­ста, ти­че се пра­вед­ног као и тра­гич­ног слу­ча­ја. Имам осје­ћај да се прав­да мо­же за­до­во­љи­ти и књ. Ксе­ни­ја, на за­ран­ку жи­во­та, отрг­ну­ти од про­па­сти и по­ни­же­ња – ако се Ви за­ло­жи­те.

Ви сте срећ­не ру­ке. И на ши­ро­ком про­стран­ству, на че­лу Ми­си­је до­бре во­ље у да­ле­ким за­о­ста­лим зе­мља­ма – уни­је­ли сте дух до­бре во­ље и на­прет­ка… И овом при­ли­ком апе­лу­јем на Вас да тај дух до­бре во­ље и прав­де пре­не­се­те и на слу­чај ста­ре ро­до­љуп­ке – по­сљед­ње оди­ве из до­ма Ње­гош…

Са ви­со­ким по­што­ва­њем

др. Пе­ро Шоћ“80)

Упор­ни др Пе­ро Шоћ упу­тио је још јед­но пи­смо Са­ве­зном из­вр­шном ви­је­ћу ФНРЈ за Ад­ми­ни­стра­тив­ну ко­ми­си­ју, да­на 4. ја­ну­а­ра 1960. год., у ко­ме пи­ше:

„У ве­зи сво­је пред­став­ке од 25. сеп­тем­бра п.г. – част ми је из­ве­сти­ти да сам при­мио пи­смо кње­ги­њи­це Ксе­ни­је Ње­гош – уз­бу­дљи­ве са­др­жи­не. Ње­но ста­ње је очај­но. У ту­ђем све­ту, оста­вље­на без сред­ста­ва за жи­вот, угро­же­на ду­го­ви­ма, ис­цр­пље­на – при­бли­жу­ју­ћи се 80-ој го­ди­ни ста­ро­сти – спас че­ка од прав­де отаџ­би­не.

Као што је Прет­сед­ник ФНРЈ де­фи­ни­сао у но­во­го­ди­шњој по­ру­ци: ’А бри­га о љу­ди­ма је оно што је нај­ва­жни­је у со­ци­ја­ли­зму’. Она, до­и­ста спа­да ме­ђу оним ко­ји ту бри­гу за­слу­жу­ју…

По­сли­је Дру­гог св. Ра­та о­ште­та за од­у­зе­ту имо­ви­ну пла­ћа се и љу­ди­ма из не­при­ја­тељ­ског та­бо­ра. Она је при­ста­ла да јој се, од­јед­ном и за ва­зда, ис­пла­ти ма­ње но 1/3 ра­ни­је уго­во­ре­не сво­те. Са сво­је стра­не до­да­јем, да, по це­ни зна­чај­них ста­ри­на на свет­ском тр­жи­шту, та сво­та не би би­ла ве­ћа од вред­но­сти Ње­го­ше­ве би­ље­жни­це, ко­ју је она усту­пи­ла отаџ­би­ни.

Пред овим чи­ње­ни­ца­ма мо­гу да от­пад­ну за­мер­ке ад­ми­ни­стра­тив­ног ре­да. Из­над то­га је и окол­ност исто­риј­ског ре­да: не би би­ло по­год­но да се до­зво­ли да по­след­ња оди­ва из до­ма Ње­гош уги­не у бе­ди и оча­ју – у да­ни­ма кад се, у зе­мљи и ши­ром све­та ве­ли­ки прет­ци про­сла­вља­ју…

Упо­знат са чи­ње­ни­ца­ма, сма­трам за гра­ђан­ску ду­жност да Ад­мин. ко­ми­си­ју из­ве­стим о бе­ди и оча­ју – ко­ји су за­хва­ти­ли ро­до­љуп­ку вер­ну род­ној зе­мљи. Баш она­ко, као што сам на­вео и у по­след­њој цит. прет­став­ци од 25. сеп­тем­бра. За­то и упу­ћу­јем Ко­ми­си­ји овај до­бро­на­мер­ни апел за по­вољ­но и бр­зо ре­ше­ње.“81)

Уско­ро, 29. мар­та 1960. год. по­но­во се др Пе­ро Шоћ обра­тио пи­смом Са­ве­зном из­вр­шном ве­ћу. Овог пу­та ни­је тра­жио ур­ген­ци­ју за ис­пла­ту за­о­ста­лих рен­ти, јер то кње­ги­њи Ксе­ни­ји Пе­тро­вић-Ње­гош ни­је ви­ше би­ло по­треб­но. У крат­ком обра­ћа­њу пи­ше:

„Ју­че сам са­знао да кње­ги­њи­ца Ксе­ни­ја Пе­тро­вић Ње­гош на­пра­сно пре­ми­ну­ла у Па­ри­зу. О ово­ме из­вје­шта­вам Ад­мин. ко­ми­си­ју – у ве­зи сво­јих пред­ста­ва­ка од 25. сеп­тем­бра 1959. и 4. ја­ну­а­ра о. г.“82)

Слич­ну суд­би­ну у ве­зи са сво­јом рен­том до­жи­вио је и принц Ми­ха­и­ло Пе­тро­вић Ње­гош, ко­ји је умро 1986. го­ди­не.

Смр­ћу чла­но­ва ди­на­сти­је уга­си­ло се лич­но пра­во на рен­ту ка­ко је то би­ло де­фи­ни­са­но уго­во­ром на те­ме­љу Фи­нан­сиј­ског за­ко­на из 1927. го­ди­не.

Текст из књиге Јована Маркуша “Повратак краља Николе у отаџбину” (објављена 2001. године).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: