Повратак два вечна албума Јосипе Лисац и Индекса
1 min read
Слика је нестварна. Сарајевска. Реч је о годинама најбоље поп и рок музике у Југославији. О годинама шездесетим и седамдесетим. Прошло је подне. Млађани, високи, витки и лепушкасти бубњар сарајевске групе „Кодекси”, Милић Мића Вукашиновић (сви би хтели о, зар не, да буду „Индекси”, па су зато и изабрали ово „Кодекси”), зајапурен, и што би у Сарајеву рекли, „баш к’о без душе”, ужурбано корача Радићевом улицом у правцу кафане „Парк”.
Зна Милић Мића Вукашиновић, зна и те како добро да је у кафани „Парк” (која је из миља добила надимак „Паркуша”), у улици тадашњег југословенског председника и маршала, дакле у Титовој улици, и у непосредној близини редакције „Ослобођења”, што би подстанар у згради са колонадама босанско-херцеговачког дрвног гиганта „Шипада”, већ око ’дванаестке’ или у подне била на окупу сва Милићева музичка „раја” из најпознатијих сарајевских група.
Из оних лудих музичких година кад беше, како многи веле, најбоља поп и рок глазба свих времена, за столовима „Паркуше” сигурно су већ седели сви чланови „Индекса”, и наравно, Милићевих „Кодекса”, а у којима су свирали Едо Богељић, Горан Бреговић, Зоран Реџић, а са њима у групи би њихова лепушкаста певачица Исмета Дервоз, позната по хиту „Земљо моја”. Елем, за кафанским столом „Паркуше” недостајао је само он ‒ Милић Мића Вукашиновић.
Ту, у Сарајеву, припреман је тај чудесни албум „Индекса” под називом „Модра ријека”, а који ће оставити дубок траг у југословенској поп и рок музици. Прво издање овај култни албум доживео је 1978. године. Снимљен је у загребачкој дискографској кући „Југотон”. Исте године би проглашен албумом године. За његову поетску потку „Индекси” су одабрали збирке „Камени спавач” и „Модра ријека”, једног од највећих босанско-херцеговачких и југословенских песника, рођеног Сточанина који је живео и стварао у Сарајеву, песника Мака Диздара.
„Индекси” су „Модру ријеку” урадили у постави: Даворин Поповић, вокал, Слободан Ковачевић, соло-гитара, Фадил Реџић, бас-гитара, Ненад Јурин, на клавијатурама (рођени Сарајлија, који је, како каже, двадесет најлепших година провео у „Индексима”), те Ђорђе Кисић на бубњевима. Музику су компоновали чланови „Индекса” ненадмашни Слободан Бодо Ковачевић, соло-гитара, Фадил Реџић, бас-гитара и Ранко Рихтман. Гости на овом албуму били су Тихомир Поп Асановић на оргуљама и Ранко Рихтман на клавиру.
Специјални гост-рецитатор с којим почиње албум, био је загребачки глумац Фабијан Шоваговић. Више него успешан је и омот албума, којег је специјално за своје пријатеље „Индексе” урадио чувени сликар Мерсад Бербер који је имао атеље на последњем спрату једног од солитера на сарајевској Грбавици 1. Албум на чијем је омоту лик Берберове прелепе супруге. Естетски, албум је уобличио Драган С. Стефановић. Миксан је у минхенском студију „Барбароса”. Након слушања овог албума, који траје 43 минута и 26 секунди, остаје се дословно забезекнут његовим музичким квалитетом.
Уследило је затим и ново, друго издање албума „Модра ријека” групе која је музичким квалитетом, сопственим и својеврсним звуком, тих шездесетих година надмоћно доминирала југословенском поп рок сценом. Прошле, баш по свему јако злочесте године која је срећом за нама и што нам прође у знаку терора сулудог каубоја, званог корона, која нам је пореметила и загорчала животе, „Индекси” и њихов продуцент Никола Александер Борота (био је врло значајна фигура сарајевске поп сцене), реиздали су трећи пут албум „Модра ријека”. Направљен је у чувеном лондонском студију „Abbey Road”, а при чијој изради је употријебљена и специјална метода на „180 грамском винилу”.
