Поводом одласка офрејског миљеника – песника Рајка Петрова Нога: Туга сирочета у милости српског језика
1 min read
Милица Краљ
Пише: Милица Краљ
Животни и песнички удес и усуд отргао је са ракошно- расцвале гране још једног српског песника.
Отео нам је и с ону страну самртне- смртне – недокучиве Тајне –и врхунсок лирика – Рајка Петрова Нога.
Песника!
Заправо било би довољно да се само исписшу четири речи: РАЈКО ПЕТРОВ НОГО- ПЕСНИК- и да српско песништво и српски језик заридају и оном Његошевом Сузом која нема родитља и Сузом самониклицом -самородницом пријатеља и поштовалаца РАЈКОВЕ ПЕСМЕ!
Пре седам година на Симпозијуму о Рајковом делу на Пивским вечерима поезије у Плужинама, изрекла сам ове речи текста који следи, после којих је потекла песникова суза.
Смишљајући наслов под којим ћу изрећи властити доживљај стилског и језички савршеног песништва узвишеног лирика Рајка Петрова Нога, присетила сам се једног његовог текста у Летопису Матице српске, (јул- август 2003), под насловом „ О Братићевом причању“ у коме Ного, у уводним реченицама о Братићевом мајсторском приповедању, каже и ово: „Ево приче које су у милости језика. Не знам како ту језичку милост други стичу, али за Радослава Братића канда сроднички знам: он прво ништа није имао, а онда је и то ништа, заједно с кровом над главом, у једном више пута описиваном пожару изгубио. Једва да су му била три мјесеца када је отац, тешко болестна , из пушке „ пуцао у рану, у болест саму.“
И још и ово:
„У суштој несигурности, од пуке зебње овдје се фабулира, а онај који прича Кривац је и Сироче: „ Без оца си сироче, а без мајке сиротан и сињи кукавац. С пуним покрићем Братић цитира ријечи једног Кафкиног лика : „Дошао сам на свет са лепом раном – то ми је била сва опрема.“
И код Рајка Петрова Нога „ та лепа рана и дефинитивна патња“ биле су сва опрема, а сродничка биографска чињеница преобразила се у поетички симбол, у широки симболички значењски простор, као предачко наследно поље у коме песник сувереним стваралачким мајсторством оставља стамени траг о себи, о нама, о роду.
Језик једног песника је оно што он зна о свету, најсигурнија заштита и најсигурнији ослонац кад све се друго измакне и заљуља под оловним налетом несреће, под бременом претешког зла намењеног нејаким детињим плећима. Језик је попримио улогу изгубљених родитеља, језик је наместо угашеног кућног огњишта пригрлио напуштено сироче; језик је, у самотнички празним и безнадно пустошним ноћима, шапутао „успаванку првог бола“; језик се попут светлосног раскриљеног венца заштитнички свио над дететом, подаривши му нештедимице непремерје исконских означитељних речи као средишта утехе и средишта несмирајног смирења; језик је постао сиротовање – за велико имање истинско( како писаше у једном средњевековном стихируИ и она једина „црква на крај свијета“ у коме је сироче под знаком православног/ језичког крста пронашло свој потпуни одраз у Јагањцу скруженом у Богородичином наручју
Јер негде дете плаче
Једна руска народна пословица каже: „Без оца пола сирочета, без мајке потпуно“.
Још једно песничко сироче обрело се у опаком и наопаком свету. И оно је сваким удисајем сазанавало и упознавало живот и свет рањеном душом; свет је пред беззаленом дечијом душом свирепо отворио најтамнији животни видик пред дечијим очима несвиклим на тамнину која ће неумитним одласком „ оне која се збола“ сенчити тешким оловним црнилом сваки наумљени крет. Та непорецива и непреболна истина да након материног одласка ни куће ни дома више није, да се и топло и присно окриље разбило у парампарчад сећања, задржала се као доживотно верна туга пратиља у песмама.
Дете које је одједном трагичним сплетом удеса из заштићеног и сигурног кућног преобиља љубави и душевности остало без игде ичег поузданог, без стабилне тачке ослонца које је пружала родитељска љубав и заштита, наћи ће се само у страшном и бездушном свету. И оно ће изрећи у својим песмама дефиницију патње и непрестано дозивања одбегле кућне среће: „ Стално се враћам кући по жеравицу речи/ А угљен сам у води над ничим туја тмола/ како ћу тамо ућикад останем без речи/ Зна она што ме води А већме нема пола( „ Кенотаф“)
Сироче ће песмом и у песми наћи склониште, песмом и у песми заогрнуће властиту бол и дубоко рањену душу обложиће и обожиће стихом.
Језик ће преузети улогу родитеља, пружиће апслутни загрљај наместо мајчине „ руке двије“. Језик ће разгранатом милошћу закрилити тугу и удес сирочета. Он ће запевушити и успаванку првог бола и молитвено сећање и свећа задушница на православне задушнице за почивше душе ближњих: Човек се враћа кући у домовину речи/ А реч уназад ходи у постојбину бола/ У кући које нема по сув ноћ неко јечи/ Миришу бор и јавор и растопљена смола… („ Кенотаф“)
Смрт је код куће у сонету или мотив ножа
У предсневном склапању очију дете неће чути мелемно спокојну мелодију дечијих успаванки, већ сетни натпев тужаљки: Вран гавран дис гракће по твоме разбојишту/ И зло у кљуну носи /Очерупане сове од несреће се бишту / У свакој твојој глоси ( „Твоје се тужбалице ко успаванке чују“)
Вран гавран дис то је онај дисовски весник злих слутњи, носилац сила разградње и растемељења.
Зло које вран гавран дис носи, зло које је попут нечастивог запосело родитељску кућу, ту црносмртну постојбину бола населиће и лирску приповест Јечам и калопер. И то невољно сироче ће кроз прозирност детињег сећања, кроз јечање предачких душа, кроз колоплет изукрштаних сени бившег недозрелог детињства у себи видети сукривца у непреболној рани коју је издубио онај нож додат његовом детињом руком.
Зашто те, у повратку, туга обузима. Зашто ти је све чешће онај нож пред очима. Велики оштар нож који си јој ти додао. Да дувана искрижа. А у присјенку – јер дјеца знају – свитнуло ти је шта хоће. ( Јечам и калопер)
Зулуме детињства ( како то каже у једном стиху једне песме ) Ного је увео у Зимомори, првој песничкој књизи. Детињство и завичај за дете обескућеног пужа које ће с несмњеном жестином жудње погледавати кроз Вилов до и истрајно трагати за прибежиштем. Успаванка првог бола(„ Задушница“) – није само сећање на умрле већи и призив њихових сени, већ ход непостојећим трагом унатрашке, у обрисе простора омеђеног лицима ближњих и знаних.
Дете је задесила највећа неправда која незаштићено и нејако биће може да задеси: остало је само на тврдој земљици под капом небеском, изложено свакаквој муци, болу и насиљу; дете нема ко да заштити; дете нема ко да привије на груди, да му шапне речи утешитељске, речи хранитељске. Дете је већ на самом уласку кроз обећавајуће капије живота обележено трајним губитком.
Дете је остало без нежности: У маховину детињства ноћу зараста глава („Сан“). Бесплодна а густа мекоћа маховине штити дечији ембрион као влажна топлота постељице. У његовој ноћи дечији сан налази какав такав смирај. А можда ће се детиња незаштићеност умножити доласком маћехице, оне која ће заузети мајчино место у дому.У ишчекивању маћехице све се примирило и уснуло, и сунце, жир и твор и даждевњак, јејина , братац ћук, сестра жара… све је у некретању, у дубоком варљивом сну „ Испод прага и нож спава /Спава Бог и спава трава.. .
Најава доласка маћехице( као што то у бајкама о злој маћехи која отровом убија посинке и поћерке стоји) испуњава дете стравом, то долази нова невоља, наслућено зло у обличју жене која ће заузети мајчино место,
Дете зебе од њеног преласка преко кућног прага; њеним појављивањем ионако сужено поље светлости затамниће и одвести дете у невиделицу патње и суза, док ће неумољиво сечиво ножа на два неједнака дела пресећи ће везу детета и матере, везу детета и заштићеног света. На једној неупоредиво умањеној страни, где се све знано удаљује, умањује и нестаје остаће само дете; са друге стране сечива искрсаваће у најездама бол и туга. Њихов окрутни ковитлац њихаће дечију тугу и дечији бол и преименоваће га у зарну витлејемску сузу.
У песми „ Успаванка“ од почетног дистиха „ У црним шумама процвејтао глог/ Кад сам се родио живо је био Бог“ градацијски се нижу слике раскућеног дома; прати се след обескућења и осироћења; оно детешце у зипки на средини дома које би требало да буде обавијено нитима свељубави остаје само, његову колевчицу не дотичу нежност и прозирност мајчиних прсти, не љуљушкају је очеве руке, већ је њише ветар, док успаванку нитима проклетства тка паук.
. И то нејако и тужно – претужно сироче, тог недораслог дјечарца, тог млађахног наследника неимања, наследника бивших кратковеких радости пригрлиће језик, занавек му подаривши обиље својих блиставих дарова.
Жеравица речи
Ногов песнички храм пренасељен је кућама сирочади и гробовима јединака, тугом великом, мртвима у црном крају, кућама које нема а чији нас праг не уводи унутра у заштићени простор већ гура од себе што даље у невиделицу и у непознато, у смртну тамнину удеса худог.
И наместо свега без чега је остало и наместо свега што је мајчино срмћу изгубило разбуктала се жеравица речи; језик и његови слогомерни закони преузели су заштитничку и утешитељску улогу; улогу. Језик је својим бићем постао и дом и утеха и вера и молитва и нада и песма запевка личног и колективног удеса.
Даринкин рубац још једна у светлосном низу Ногових песама којом „ се гизда поезија“, дарована Даринки Јеврић. „ сестри и вечној невести“ и „ Вили Равијојли српског песништва“ у обезљуђеној и обестрвљеној самоћи на Жртвеном Пољу. Песма заклетва косовско- метохијским груменом у цркви непрекинуте молитве.
Милошћу језика судбина тужног сирочета преобразила се у вертикални узлет детињства, опточеног најрањивијом огрлицом бола, до спасоносног песничког зенита, до јединственог најчвршћег темеља бивања.
Песничка молитва Рајка Петрова Нога разастире се попут оног срменог платна Боланог Дојчина која сунцоликим нитима повезује расуто Србље и раскошним слогомерјем затомљује онај незатомљиви плач сирочета, ону непремериву „ нашу тугу велику“ за коју лека неима, осим у гласима песме, осим у скрушености молитве.
Осим у вечном дисању кроз рану незацеливу.
Осим у језичкој милости која је штедро и захвално песника даровала.
Спавајте шумске јагоде у отпевателном ореолу тужбалице композитора Светислава Божића
