ИН4С

ИН4С портал

Потписане повеље оданости: Хиљаде вјерника у храму и испред, почела литургија

Испред храма Христовог Васкрсења потписане су данас повеље оданости

Вјерни народ са свештенством испред храма

Испред храма Христовог Васкрсења потписане су данас повеље оданости. Свештеници и монаси су на тај начин, показале оданост својој Цркви, јединој канонској православној цркви у Црној Гори, Српској православној цкрви.

Потписане повеље оданости

Они су у миру стигли, након што су испред Скупштине Црне Горе, прочитали посланицу са Световасилијевског Сабора и након што се обратио митропоплит Амфилохије, који је још једном позвао све посланике да не гласају овај Закон.

Литургија у Храму
Владие служе Свету литургију

У пратњи вјерног народа, и вјерника који су их и дочекали испред Храма, почела је Света литургија.

Пун Храм Христовог Васкрсења

Прочитајте ЈОШ:

(ВИДЕО, ФОТО) Митрополит: Нијесмо ми овдје ни против кога, неко ради приватних интереса, власти и своје сласти угрожава будућност Црне Горе

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

2 thoughts on “Потписане повеље оданости: Хиљаде вјерника у храму и испред, почела литургија

  1. Депессовцима забранити улазак у манастире СПЦ, забранити им крштења, венчања, парастосе и све друге активности. Нека им то мираш обавља у својим рупама.


  2. Отац Лука Вукмановић са ученицима Богословије на Цетињу 1937. године

    Како је почело тако се мора и завршити !
    На суштинско питање, како је и зашто готово половина Митрополије-црногорско-приморске с митрополитом на челу пошла на пут без повратка, а са свештенством и велики број цивила, вјерника, свакако могући одговор, на темељу радова свога оца, даје професор др Чедо Вукмановић, син угледног свештеника, који ће добар дио живота и енергије утрошити у настојањима да расвијетли како очево тако и страданије осталих из Великог збјега.

    – Свештенство наше православне, светосавске цркве знатно прије те тмурне јесени 1944. било је добро упознато са темељним ставовима и принципима комуниста и марксистичке науке, о религији, а посебно о хришћанској цркви. Нарастајућа комунистичка наука током деветнаестог и двадесетог вијека темељила се на безбоштву и као таква имала је за циљ да руши хришћански морал појединца и друштва у цјелини. Комунизам је представљао најсуровији активни и практични атеизам. У том периоду је комунизам отпочео тоталитарни рат против хришћанства и његове цркве. Може се, дакле, рећи да Христова, светосавска, православна црква није имала до тада опаснијег, бруталнијег и немилосрднијег непријатеља од комунизма и његових фанатичних сљедбеника.

    – Карл Маркс, творац те науке – подсјећа Вукмановић – казао је да је религија уздах притиснутог створења, осјећање једног свијета без срца. Стога је борба против тога свијета, коме је духовна храна религија, апсолутно неминовна. Религија је, каже Маркс “опијум народа”… “а уништавање религије као илузорне среће народа јесте захтјев његове стварне среће. Стога, теорија историјског материјализма, за хришћанску науку има апсолутно негативно значење, јер она у начелу негира све религијске истине. Религија по тој теорији представља само фантастичну слику односа и прилика стварнога, материјалног свијета. Цркву и њене пастире посебно је бринуло начело којега су усвојили и исповиједали марксисти, да присталице хрићанске религије, а поготово њено свештенство, треба прогонити свуда и на сваком мјесту до њиховог физичког истребљења. Борба против таквога свијета, коме је духовна храна религија, јесте иманентна потреба новога друштва које треба да се ствара”, каже даље Маркс.

    Објашњавајући даље постулате “црвене науке” чија су зрнца нашла плодно тле на нашим просторима, др Вукмановић истиче да комунистичка доктрина има за циљ борбу против постојања Бога. Одувијек су комунисти тврдили да постоји само материја. Свештенство православне цркве и вјерујући народ, и тада и сада Божију мисију никада нису доводили у питање.
    Комунисти су почетком Другог свјетског рата први отпочели револуцинарно, а нелегално рушење краљевске владе и Краљевине Југославије и легално изабраних представника народа и свих легалних институција које су постојале у држави. Они су одмах почетком рата и окупације земље, паралелно с борбом против окупатора, отпочели спровођење тоталитарне доктрине Коминтерне и Дрезденског конгреса КПЈ о рушењу Краљевине Југославије називајући је гробницом народа. Стога су одмах отпочели на територији цијеле Југославије, а прво у Србији и Црној Гори, успостављање органа “народне власти” То су били народноослободилачки одбори који су формирани у свим градовима, већим и мањим мјестима и селима ондашње државе.

    – Комунисти су – наглашава Вукмановић – први отпочели братоубилачки рат. Почели су ликвидацијама исправних и честитих људи само зато што отворено и јавно нису подржали комунистичку револуцију и успостављање нове власти која је створена, а посебно доктрину о непостојању Бога и потреби рушења темеља хришћанства и православља на нашим просторима, рушење Краљевине Југославије и њених институција. Православни хришћани су се томе јавно супроставили свугдје и на сваком мјесту. Познато је да је 1941. године Јосип Броз Тито, као врховни командант партизанске војске наредио, дајући у писаној форми инструкције овлашћеним делегатима ЦК КПЈ, Врховном штабу и свим покрајинским руководствима ондашње Југославије да у сваком селу, сваком граду, мјесту, одмах ликвидирају по неколико најистакнутијих, најугледнијих људи, а који јавно нису подржали нову власт. Тако је отпочело убијање свештеника, учитеља, професора, судија, најистакнутијих интелектуалаца. Била је то опомена осталима и порука како ће се провести уколико се одмах и безусловно, јавно, не ставе на страну нове комунистичке власти. Оваква убилачка доктрина прво и најтемељитије је спроведена у Црној Гори. На челу покрета у Црној Гори 1941. били су Моша Пијаде, Милован Ђилас и Иван Милутиновић, чланови Политбироа ЦК КПЈ и Врховног штаба. Због почињених грешака Ђилас и Пијаде су повучени из Црне Горе крајем 1941, а челна позиција је повјерена Ивану Милутиновићу.

    Марксистичка доктрина о потреби физичког гоњења и истребљивања присталица хришћанске религије и цркве спровођена је у Црној Гори на цијелом њеном простору, врло окрутно, безобзирно и перманентно. Одговор доброг дијела народа на све ово било је формирање Националног покрета. Његов циљ у Црној Гори је био народно супростављање ужасној пракси убистава и прогона. Сви свештеници Митрополије црногорско-приморске, који су живјели на Цетињу, потписали су 11. марта 1942. приступницу о ступању у Национални покрет. Био је то њихов одговор на убиства и масовне репресалије широм Црне Горе. Те ликвидације и терор који је завладао црногорским крајевима, а који су изводили комунисти у историографији друге Југославије добио је име “лијева скретања”.

    Ево шта Светозар Вукмановић Темпо, члан Политбироа ЦК КПЈ и Врховног штаба партизанске војске, млађи брат свештеномученика, професора др Луке, који ће бити убијен од стране партизана маја 1945. у Словенији, у својој књизи “Моја породица”, која се појавила из штампе 1997, каже о устанку 1941. у Црној Гори и политици комунистичког руководства, у свијетлу антикомунистичких ставова свога брата који почев од 1942. отворено иступа и супроставља се политици терора и масовних убистава која су починили партизани у Црној Гори већ 1941.

    – Та убиства дјеловала су шокантно на Луку. Током ноћи побијено је више познатих и невиних људи широм Црмнице. У нашем родном селу Утргу и околним селима убијено је неколико учитеља, генерал старе црногорске војске, љекар Иличковић из села Брчели и његова жена и низ других виђенијих људи… За Луку је то био сигнал за узбуну и духовну, и политичку и почетак његовог активнијег ангажовања у борби против комуниста… На такву Лукину одлуку пресудно је утицала политика масовних убистава коју је управо у то вријеме почело спроводити руководство Народноослободилачког покрета у Црној Гори. На Луку и његова даља опредјељења против комуниста утицала је и политика руководства комуниста у Црној Гори 1941. и 1942. које је прокламовало да народноослободилачка војска није ништа друго него војска Комунистичке партије Југославије. Политика руководства Народноослободилачког покрета у Црној Гори – каже даље Темпо – није била исиравна. Напротив, рекао бих да је била више него погрешна.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *