Поштујмо туђе, волимо своје!

Пише: Драгана Б. Мијушковић

Како се ми опходимо према нечему што је наше? Ево како! Баналан примјер су порушени украси на центру у Никшићу и залеђено језеро Крупац. Видим многима је чак „драго“ што су украси поломљени, јер свеједно овдје ништа не ваља. Даље, ледено језеро је „опасно“ и глупо је клизати се и крајње „неурачунљиво“ повести дјецу тамо (наравно нико није луд да ризикује живот свог дјетета).

Елем, да се ови украси и ово ледено језеро налазе негдје у Западној Европи или у Њујорку сви би се сликали и тако поносно чекирали да се види гдје је „ господа“ доспјела. Међутим локалним хипстерима смета ако је неко срећан у чарима свога града и одмах се хејтује све што у њиховим малограђанским, неписменим умовима не може да заголица сиве ћелије. Јер да се оне одрже треба напора да се бар једна књига ( ту се не рачуна Свијет, Скандал и остало смеће) прочита ту и тамо!

Вратићу се на почетак мисли која ме је навела да напишем ово на данашњих -10 у мом Никшићу; Роде мој, волимо своје, јер ако ми нећемо ко ће? Од оваквих „ситних“ ствари почиње све, тако и дођемо до спуштања погледа кад нам неко критикује Његоша, кад нам неко уклони слику Косовке дјевојке ( која је готово свима у кући на неком зиду имала своје мјесто, бар у мојој кући је било тако).

Лијепо је чекирати се у свим Европским градовима, лијепо је читати Шекспира, лијепо је дивити се Монализи. Али имамо ми наше писце, имамо ми нашу Монализу чије су руке храниле Косовске мученике и све мученике од Косова до Мојковца, који падоше да би ми данас могли слободно ходати. Стетимо се ко смо, сјетимо се Светог Саве, сјетимо се и опстајмо. Најлакше је насмијати се и поругати се са онима који траже трунку смисла у економском и социјалном бесмислу данашње Црне Горе. Сви ви који се смијете само се себи смијете, себи и свом породу!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: