Постсезона

Боравак на мору у постсезони је пословично најљепши – гласи фраза, једнако истинита као и реченице што слиједе: На мору је најљепше у предсезони. На мору је најљепше у сезони. Тезе су све нетачне. На мору је лијепо увијек, али…

Туристички су шпицеви економски све постали тањи, положај Обале лозоваче напијене слугањском идеологијом искомпромитован је комплетаменте, а Бока Которска – пуна Срба са свих континенталних страна – дијели њихову економску судбину.

Љето напучено туристима окончало се мршавије од године 2016, нека гласи субјективни резиме, упркос чињеници да се од фурештога свијета Јадранском магистралом није могло проћи, нити у вечерњу уру ући у Котор-Будву-Херцег Нови без великог чекања, што је опет смијурија од гужви спрам оних које су запљуснуле сусједни Дубровник, који се пак давио у мору фурештога свијета (пристиглог и са чак 7 крузера на дан!) до те мјере да су Дубровчани попиздили, па су са туристичких камера гледали колике су гужве, да би уопште ушли у Град. Унеско је запријетио Дубровнику: не више од 8000 људи дневно! Но маса привучена „Игром престола“, глобално-мегапопуларном серијом која је снимана у Дубровнику – једноставно није могла да одоли: гужва од 10-ак хиљада људи дневно у Дубровнику једнака је нагњечењу у конзерви сардина!

Вратимо се у Залив. За разлику од предсезоне и туристичке сезоне, постсезона заиста зна да буде златна, посебно ако се до тамо неког октобра задржи Михољско љето, лијепо и топло вријеме са прозирно чистим морем.

Приморци су отхукнули од најезде, па се сада с већом пажњом могу посветити генерално интелектуелнијим и платежнијим, кад и гостима са малом дјецом: ово је њихов стађун. Живот се успорава. Добија оптимални ритам.

Упосленици иду на работу, дјеца у школу, са морем које је лик (као што је то код Андрића – ћуприја), јер се види све вријеме, из свих углова. Нон-стоп се чује именица с плаво-бијелом конотацијом: матрикула, брод, вијађ, риба, мрежа, коча, барка, сардела, рива, муло…

За разлику од јулске или августовске луднице, када Котор запљусне расно, идентитенски и полно мјешовит свијет са чак 2 или 3 брода крузера, и када се по пјацетама и уским улицама прича само вавилонски – у постсезони проговоре мјештани, те казују између себе: – Она су ми зелена шкура дебото пропала па морам поћ код марангуна. Мени ти је од печеног меса милији бродет! Била сам на Маркат, и виђела сам ти тамо мужа како купује грожђе вранац. Помаже Бог, оче Момо. У Америку ће ти послије ових тајфуна, ође ме пљуни, избит грађански рат! Добар дан, дон Белане. Чија је оно мала, а? По први пут сам Алаху акбар чуо јуче у једну которску бутигу?! Не каже се теча него дондо! Знате ли да је умро Ђуро…?

У постсезони се тек купају Приморци. Тада је пословично најљепше. У постсезони чујеш мудрости на градској обали. Причају рибари са љекарима, професори са наутичарима, и мјештани са студентима.

Странац у кафани на херцегновском Шкверу прича с домаћима о мору и поморству, женама, винима, земљама… Са таванског их финестина гледа медитерански сликар Војо Станић и силази да у 93. с њима испуши пипу дувана.

У постезони се и на тиватску пјацу иде без преше. Коначно има паркинга. Видиш галеба. Неко ти каже: „Ке нова!“, а ти кажеш – „Е, ке нова, ђе сте!“ На пјаци од сира би да излудиш колико је тих укусних колутова, па сира са маслинама, па козјега са рузмарином, па лиснатога, па димљенога – а све домаћега! – до луштичког и његушког који су вазда најбољи. Уз маслине и вино, с погледом на море човјек има утисак да га је Бог благословио. Јер јесте.

У постсезони почињу да се осјећају глобална срања. Вратили се политичари на радна мјеста. Пара има мање. Бриге и вијести су добиле пород.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: