Последњи сати са Ранком Јововићем (на годишњицу упокојења)
Ранко Јововић
Пише: Проф.др Божидар М. Бојовић
У предвечерје Ранковог упокојења, били смо сами у његовом стану. Лежао је, у стању депресије свијести, између сомноленције (поспаности) и коме. У рукама му је била слика Његошева, платно његове ћерке Милене, које је годинама било објешено на зиду поред узглавља. Слика је скинута са зида и прислоњена на узглавље да му не падне на лице. Миловао је полеђину слике која је лицем била окренута према њему. Покушавао сам да слику окренем тако да се сасвим гледају – Његош и Ранко, лицем у лице. Опирао се. А када сам полако успио у намјери, зарумењело се блиједо Ранково лице. Наставио је да милује драги и блиски Лик. Позвао сам брата Баћка Милачића да дође да би био са њим док дођу кћери Милена и Мина. Рекао је да одмах долази. А када су дошле Милена и Мина, замолио сам их да Га оставе са сликом Његошевом. Тако се полако гасио овоземни живот једног одистинског великана. Одлазио је са Његошем, Његошу! Амин Боже!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
ČESTITI ČOVJEK KOJI SE NA ZEMLJI BOGU ODUŽIO , NESUMNJAM DA JE I U VRTU RAJSKOME VEĆ POČEO PISATI !!! VJEČNA MU SLAVA
Legenda živi,jer ko proživi život kao Ranko (časno i ponosno) ,on ne umire nikad! Na nama je da idemo njegovim putem,ka cilju koji je postavio i koji ćemo kao narod jednom dostići!