Последња воља – закон над законима

Пише: Емило Лабудовић 

Мада није канонизована ни божјим ни земаљским законима, последња воља или жеља човјека на ивици смрти, изражена као молба, аманет, тестамент, макар у нашој традицији и култури, била је и још увијек је морална обавеза изнад сваког закона. Чак и у ситуацијама када је њено извршење изискивало значајан физчки, организациони или финансијски изазов, последња покојникова воља или жеља била је питање части за наследнике, пријатеље и поштоваоце. А њено неизвршење, осим мрље на образу, негдје дубоко у свијести подстицало је страх од казне, проклетства и презира. Чак и код агностика, овакав поступак носио је жиг породичног или личног срама, изолације и прекора којем није било оправдања.
Јуче су се навршиле 73 године од смрти једног од највећих српских, па и европских, сликара академског реализма, Уроша Предића. О њему и његовом стваралаштву речено је много тога, али у његовој богатој биографији некако „испод радара“ хроничара остао је податак везан за избор његовог последњег почивалишта. Наиме, пред његову смрт, писмом су му се обратили мјештани његовог родног Орловата, тражећи да им испуни жељу и почине у породичној гробници његових родитеља. Прослављеног сликара, којем су све адресе коначног смираја биле отворене, а у Београду га чекака Алеја великана, њихова молба је одушевила у мјери да је својим последњим завјештењем оставио аманет да буде сахрањен у Орловату. Годину дана касније, сав инвентар његовог београдског атељеа био је, као легат, уступљен Народном музеју у Зрењанину.
Овај примјер обостраног поштовања последње воље болно подсјећа на један сасвим другачији и супротан примјер, примјер последње воље Рада Томова Петровића, пјесника и Митрополита, Његоша. Прије него се преселио у вјечност, Његош је свом народу, као последњу вољу, оставио аманет да буде сахрањен у капели на Ловћену.
„То је моја потоња жеља, коју вам иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју веру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставит пред проклеством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост остављам вами на душу“!
Од часа његовог упокојења пролази, ево, стоседамдесет и пета година, а он још не почива у капели (једини митрополит у Православљу сахрањен ван црквеног објекта), његов аманет је и даље неиспуњен, а над племеном његовим „које сном мртвијем спава“ још увијек стоји тешко проклетство. Проклетство човјека који је, и духом и положајем, био прави и први Божји изасланик, проклетство над народом који је институт „последње воље“ држао у самом врху свог обичајног права и моралног креда.
Извађено из овог, једино одговарајућег, контекста и пребачено у прљави брлог дневне политизације, пуког ината и надгорњавања, „потоња ура Његошева“ умјесто да, као и свака очева смрт, измири и уједини породицу, једно је од оних питања која дубоко дијеле Црну Гору и држи јој око врата омчу братске мржње и неподношења. Њено испуњење, без обзира на проклетство, Његоша ни за јоту не би учинило већим, али би зато служило на част и понос нама који се, без икаквог моралног права, кунемо њиме и његовим именом. Све до тада, Његош ће и даље бити „сирак тужни, без иђе икога“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: