Последња пјесма Бранка Миљковића: Време је да цвет проговори, а уста занеме
Бранко Миљковић
Више ми нису потребне речи, треба ми време;
Време је да сунце каже колико је сати;
Време је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко лоше живи зар може јасно запевати!
Веровао сам у сан и у непогоду,
У две ноћи био заљубљен ноћу
Док југ и север у истоме плоду
Сазревају и цвокоћу.
Сањајући ја сам све празнике преспавао!
И гром је припитомљен певао у стаклу.
Не рекох ли: Ватру врати на место право,
А пољупцу је место у паклу.
И хлебови се под земљом школују;
Ја бих се желео на страни зла тући;
Па ипак, по милости историје,
Повраћајући и ја ћу у рај ући.
За пријатеље прогласио сам хуље,
Заљубљене у све што пева и шкоди.
Док ми звезде колена не нажуље
Молићу се побожној води.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
