После демократије

Нисам песимиста – далеко од тога да сам оптимиста – и као умјерено реалан блебетан, сасвим се слажем са теоријом према којој треба максимално подићи стандард свих ствари, е да се никад на њих не би упецала стварност и да би се живјело увијек већ у ишчекивању некакве идеалне будућности у којој ће, готово само од себе, да буде остварљиво све оно што у свакој језивој садашњости – пакленом презенту! – остаје недокучиво, те према томе није друго до утопија на коју се примају лаковјерни и oни лезилебовићи.

Дабоме, демократија је по свему неостварљив модел, али баш због тога било би сулудо не захтјевати, оно колико сјутра, да нам се сервира у цјелости. Јер, зар не би: народ влада, а власт је ту да би извршила вољу већине.

То што ће Црна Гора можда – ово можда са великим монтенегринским М – у Европску унију ући 2040-и-неке, не треба ни најмање да онеспокојава – мада је вјечити наш први међу једнаким веома љут на све већа закерања која нам сваконедељно стижу са адресе Брисел, чији је политички дискурс кад је ријеч о интеграцијама мало је па рећи магловит и двосмислен – иако, у међувремену, господо, свјетски признати и планетарно познати теоретичари из области политике, социолингвистике, економије и свакако филозофије, све јавније заговарају све реалнију пропаст ЕУ, која је и у садашњем издању на издисају, што опет упућује на закључак да би јој тек пукла погибија кад би се у тешњи однос упустила са Балканом, дакле, кад бисмо, ето, и ми постали једном дио прогресивне и напредне фамилије ЕУ, тек би онда настао прави хаос у кући Великог брата.

Умјесто тога, припало нам, све су прилике, да управо ми мигрантима будемо предстепеник који води директно у Европу, а који је, у кафкијанском смислу, онај који не води ка вратима већ зиду!