Посао нам је да ову причу фарбамо у лепо

Пише: Иван Максимовић

Трагедија српске државе, између осталог, јесте у томе што су њени властодршци прихватили систем вредности западњачких власти које под лажним напорима у ширењу демократије бомбардују, руше и разарају туђе државе чије ресурсе експлоатишу зарад личне користи.

Неколико је особина неопходно да би један државник из неке од тих земаља – жртава, каква је и Србија, пригрлио такав систем: лична неспособност, кукавичлук, грамзивост… све то одликује српске политичаре данас. Ипак, симбиоза погубног деловања и грамзивих државних актера као да свој врхунац достиже у једној институцији, Канцеларији за Косово и Метохију, која је претворена у агрегатор неуставног понашања, антидржавног деловања, организованог криминала и других незаконитих радњи.

Такозвана Канцеларија за Косово и Метохију, основана је доласком на власт Александра Вучића 2012. године када је игнорисао захтеве свих општинских одбора СНС са КиМ као и Срба на протестима које су организовале четири општине на северу покрајине. Укинуто је Министарство за Косово и Метохију основано 2007. године, чиме се решавање најважнијег државног питања званично пренело на периферију интереса државне политике.

Поред те Влада је основала још и Канцеларије за људска и мањинска права, дијаспору и верске заједнице. Другим речима проблем КиМ је сведен на ниво послова којима се баве Удружења грађана или НВО а тамо где је држава „одсутна“ јер има преча посла.

Незванично, био је то један од првих корака власти ка коначној издаји националних интереса. Нешто касније Горан Богдановић, први министар за КиМ, изјавиће да је био против оснивања али и против његовог укидања јер „ако се сви послови везани за КиМ не ставе под једну капу, свако дуго решење биће у корист група које перу новац на Косову“. О таквим криминалним групама смо слушали с времена на време али никада нисмо видели да је неко од помињаних и приведен а камоли завршио у затвору. Углавном због тога јер су све нелегалне активности везане за КиМ под монополом управо државног врха.

За првог директора те Канцеларије именован је Александар Вулин, лажни левичар, до тада потпуни политички „странац“ када су Косово и Метохија у питању. Страх који је његов избор изазвао код Срба са КиМ, није био неоправдан јер Влада напредњака са Томиславом Николићем и Александром Вучићем на челу, није ни желела стручну већ бескрупулозну особу која ће, у процесу који следи, експедитивно извршавати налоге који се пред њу изнесу. Проблеми Срба у покрајини врло брзо постају сложенији а касније већ и нерешиви јер циљ је био сасвим јасно зацртан – пресећи све везе са државом Србијом.

Функционисање Канцеларије за КиМ, која је требала да полако укида институције српске државе на том простору, пружило је огромне могућности злоупотребе, проневере и прања новца јер осим европских донација, за које нико не зна где завршавају, ни држава Србија није престајала да улаже како би показала своју наводну бригу за овај део народа. Ипак пошто би обнова и изградња инфраструктуре ојачали Србе у отпору лажној држави сепаратиста са КиМ, такви пројекти нису смели да буду изведени па остаје не баш јасно где су средства завршавала.

Такву политику сликовито приказује проблем водоснабдевања. Градски водовод у Косовској Митровици, чија је изградња започела 1970. године средствима самодоприноса која су издвајали сви становници ове али и општине Звечан, изграђен је у јужном делу града и све време био под управом косовских Албанаца, изузев током деценије Милошевићеве владавине када су Срби чинили власт у складу са Уставом. Данас су насеља са српским становништвом приоритет тог водовода једино у рестрикцијама а од тоталног искључења штити их то што вода ипак стиже из језера које је на терторији са српском већином.

Да би се тај проблем решио 2013. започета је изградња новог водовода и то свега месец дана пре одржавања сепаратистичких избора за који је Александар Вулин положио камен-темељац у Газиводама код Зубиног Потока. Вредност пројекта износи 10,5 милиона евра, а предвиђени капацитет водовода са 300 литара у секунди, требало је да реши проблем снабдевања водом Срба на северу покрајине у наредних 50 година. Најављено је да ће радови трајати 18 месеци. До данас, после равно четири године од тада, из тих цеви ни кап воде није потекла нити их ко те цеви и видео. Шта се десило са започетим водоводом и уложеним средствима је питање које нико не покреће.

Исте године Вулин је најавио уградњу камера за надзор ради побољшане безбедности Срба. Средства намењена за то у висини од милион евра без тендера уз аванс од 100 одсто, унапред су уплаћена фирми „ДБС Консел сецуритy сервице“ власника Уроша Чубриловића који је за емисију „Инсајдер“ заједно са Вулином, одбио да говори о томе зато што је набавка проглашена државном тајном.

„Улагао“ је Вулин и у Цивилну заштиту за чије потребе је, опет без тендера, купљено униформи, радних одела, одеће, обуће, друге опреме и возила за више од шесто припадника те службе. Данас више нема Цивилне заштите, „интегрисана“ је у службе система албанских сепаратиста чија су сада брига.
Део најављених пројеката био је од самог почетка маркетиншки трик. На званичном сајту Владине Канцеларије за Косово и Метохију 2013. појавио се „сат“ који одбројава минуте и секунде до 1. јула 2014. године када је било планирано запошљавање преко 1.000 радника. Казаљка се померала полако, веома полако… и све спорије, док није стала… На тек нешто више од 150 запослених. Чак и то била је фиктивна цифра. Након извесног времена уклоњен је и сат.

Канцеларија за Косово и Метохију коју је персонификовао Александар Вулин, започиње септембра 2013. предизборну кампању за изборе албанских сепаратиста на својој територији. Вулин промовише али и приморава, уз употребу силе за шта је пре свега била задужена Жандармерија и нешто локалних батинаша, учешће и излазак на те изборе. Енергично критикујући све који те изборе бојкотују, називајући их „Тачијевим Србима“ Вулин у неколико наврата понавља реченицу „одавде нас само Срби могу отерати и нико дуги“. Бојкот је ипак успео па зато у дугом кругу агресија постаје још јача, немилосрднија, бруталнија. Представници Срба се повлаче и народ остаје „на ледини“.

Но, Вулин не престаје да чини чуда, како је сам говорио. Децембра односно јануара месеца отворио је две фабрике кошуља на северу КиМ. Убрзо радници почињу да штрајкују глађу због неисплаћених примања да би уз игнорисање у јавности а лично под претњама, „задовољни“ минималцем, радници сами напуштали посао. Од свега овога јавност је видела само пресецање врпце и слушала лажи о унапређивању услова живота.

Други круг сепаратистичких избора се одвија без већих проблема са готово неприметним порастом гласача чији се број увећава у медијима и проглашавају „легитимним“. Тако по први пут на целој територији покрајине, уз напоре Владе Србије, успоставља се администрација туђе, непријатељске државе која све мање личи на лажну.

Овакве вести се изврћу, приказују као од значаја за овдашње Србе међу којима социјални случајеви и расељени, као вид државне бриге за њих, добијају станове који се махом налазе у незавршеним зградама, започетим годинама раније. За нове зграде анонимне тендере добили су „пријатељи“ Канцеларије за КиМ доказани у терору над Србима а радове су изводили јефтиније албанске фирме и радници. Врло брзо зидови почињу да пуцају, малтер да се руши, кров да прокишњава… За такве станове од нових власника Вулинови политички сарадници задоваљавали су се скромним изразима захвалности – у износу од пет хиљада евра.

Током његовог министровања без портфеља, Канцеларија за КиМ је улагала и у мостове, школе, болнице… Рокови су пробијани као и буџети, радови отпочињани али не и довршавани или са необјашњивим закашњењем од по неколико година… Свака његова прича је имала исти крај – фантомски, то јест, није га имала уопште. Занимљиво је да је у то време Скупштина Србије формирала анкетни одбор да би утврдила начин трошења новца из буџета државе Србије намењеног Косову и Метохији. Међутим, Анкетни одбор није желео да се бави финансијама Канцеларије за КиМ већ их је прогласио државном тајном.

Настављено је гашење српских институција и њихово „повлачење“ које прате гашења на хиљаде радних места или срамна „интеграција“ у шиптарске институције. У кратком и необавезном разговору један од службеника Канцеларије за КиМ, иначе Београђанин, на примедбу да не би требало да носи мајице са националним симболима када је у сарадњи са издајницима кратко је констатовао „посао нам је да причу фарбамо у лепо“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: