Ни 15 година након несреће у којој су, без кривице и без заштите, у НАТО бомбардовању настрадали њихови најближи, породице погинулих на Мурину још нијесу дочекале правду.
Суд је недавно одбио њихову жалбу, због чега породице настрадалих указују да се испоставља да нико није крив што њихови најближи више нијесу међу живима.
Драгица Бошковић, чији је четрдесетшестогодишњи брат Вукић Вулетић један од шесторо страдалих на Мурину, каже да је неправда коју трпе породице страдалих неподношљива и необјашњива.
“Неколико година након несреће, незадовољне односом државе, суду су се обратиле унесрећене породице. Двије од њих су закасниле, па је тужба одбијена као неблаговремена. Остали су добили на суду да им се исплати одштета. Само једна породица је искористила ту пресуду и успјела да наплати одштету. Остале су наставиле да се суде, јер је држава у међувремену уложила жалбу на ту пресуду”, каже Бошковић за “Вијести”.
Почетком љета Врховни суд је пресудио у корист државе, која се бранила тиме да није била у рату, па су три породице остале без заштите и обештећења.
По тој пресуди испало је да је на Мурину страдао само један човјек, а не шест. Од тога је много горе да за то сада нико није крив.
„Ко то има право да прави разлику међу жртвама и да ствара слику да нико није крив за њихову погибију. Свакако је сувишно наглашавати да нама не смета то што је једна породица успјела да наплати обештећење, него што макар та правда није припала и осталим породицама. Ко то има право да прави разлику међу жртвама и, што је још болније, да ствара слику да нико није крив за њихову погибију. Јесу ли они били криви што су се слободно кретали у свом мјесту и што их нико није упозорио на опасност”, истиче Драгица Бошковић.
Она каже да ће се породице страдалих на Мурину ових дана тужбом обратити Апелационом суду.
На Мурину су 30. априла 1999. године страдали дјеца Мирослав Кнежевић (1985), Оливера Максимовић (1986), Јулија Брудар (1989) и њихове комшије Вукић Вулетић (1953), Милка Кочановић (1930) и Манојло Коматина (1927).
Драгица Бошковић каже да је огорчена односом државе.
“Држава само понавља да она није била у рату. А је ли била обавезна да људе упозори на опасност. Или је било довољно то што је наводно на опасност упозоравано сиреном у Плаву. Како су несрећни људи на мосту у Мурину могли чути сирену из Плава, удаљеног десетак километара. Такав однос државе вријеђа породице страдалих. Какав је однос државе према породицама говори и то што је кћерка мог брата, која још није била ђак када је изгубила оца, за вријеме основне школе добијала државну стипендију мјесечно десет евра. Нико не жели ту несрећу да мјери новцем и тај губитак нико не може надокнадити, али и то показује однос према тим породицама”, наглашава Бошковић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
NE PONIŽAVA ONA SAMO VAS MURINJANE SA KOJIMA MI SVI OSTALI DUBOKO SAOSJEĆAMO ZA VAŠE NEVINE ŽRTVE KOJE JE NATO SVOJIM ZLIKOVAČKIM UBISTVIMA UČINIO NE SAMO U MURINU VEĆ I U CIJELOJ ONDAŠNJOJ NAŠOJ OTADŽBINI . SVAKO IM ZLO ŽELI NAŠ NAROD JER ONI SAMO SIJU SMRT PO SVIJETU RADI SVOJIH POHLEPNIH CILJEVA .
Sramotno ponasanje Vlade Crne Gore