Понекад ми се чини, што су наши мрзитељи гласнији, ми смо све јачи

Пише: Јово Пејовић

Скандирања навијача Хрватске на фудбалским утакмицама у Загребу и Подгорици нијесу изолован случај. Она су одраз већинског расположења грађана Хрватске према Србима наслијеђена од предака ма гдје они живјели. Зато сви они у Црној Гори који покушавају минимизирати ове појаве или недовољно познају историју ових простора или су дио покрета који у Црној Гори вјековима отворено или прикривено прижељкује нестанак Срба.

Ако је Хрватска са величањем усташтва постала чланица Европске уније, онда се поставља логично питање чега је Европска унија промотер и које то вриједности баштини. Злочини Усташа у Другом свјетском рату, убиство нашег амбасадора Владимира Роловића и злочини над нашим резервистима у злогласном логору Лора само су неки од примјера због којих Хрватска треба да се стиди при сваком сусрету са Црном Гором. Тиха окупација Црне Горе од стране Запада је више него евидентна, а снаге које су у његовој служби све гласније. Аспирације на суверенитет Црне Горе од стране миљеника Запада из нашег окружења све су израженије, нарочито у дијелу отвореног уплијетања у унутрашњу и спољну политику државе. То је било и за очекивати, ако знамо да је наша дипломатија и Министарство вањских послова у рукама послушника који извршавају налоге туђих држава и бившег режима. У мору разочарења у људе којима смо указивали повјерење и којима смо мање или више вјеровали, неки од нас живе неко други вријеме, у коме замјерамо себи, што нијесмо на вријеме научили оне лекције, на којима су се редовно саплијетале многе генерације у разним периодима историје, а на којима се и дан данас саплијећемо. „Трагедија живота није смрт, већ све оно што је умрло у нама док смо живјели”, говорио је Меша Селимовић, а на нашем примјеру се не зна ни броја онима који су већ умрли, а да то не знају. На примјеру данашње Црне Горе сам видио свијет који нестаје у магли и неки нови који долази, гдје је све поза, а мало што суштина. Плашим се да је међу нама много људи који су тридесет и више година били са нама у борби против бившег режима и политике коју је тај режим промовисао и оних који су нам се касније придружили више оних који су ту били из личних интереса у односу на оне који су жељели слободну Црну Гору. Одавно сам научио да је човјек мјера свих ствари, а осјећај за мјеру је мјера за човјека. Оне што су заборавили што су обећали прије доласка на власт не смијемо пустити да нам од државе праве протекторат Запада, каквим га је правила бивша власт. Нити да било ко руши темеље Његошеве Црне Горе. Они који нас уче да се не осврћемо на прошлост нијесу имали прошлости, а без прошлости тешко да можемо градити будућност, а нарочито то не смију народи чија је историја на понос. Хоћу да вјерујем да у Црној Гори постоји довољан број оних који држе до пута који су трасирали бољи и паметнији од нас. А за оне који на све начине покушавају да нас поведу путем којим Црна Гора никада није ишла, порука: да би сте нас згазили, морате нас стићи. Да би нас стигли, морате ићи путем којим ми идемо. А наш пут је пут слободе, пут који баштини оне вриједнисти које ни Европа ни њихови поданици у Црној Гори никада неће достићи. Понекад ми се чини, што су наши мрзитељи гласнији, ми смо све јачи. Јер њихова мржња је одраз немоћи да нас учине мањим. Они који у нашим мрзитељима виде своје савезнике одавно су постали безначајни. Ми то видимо. Само им то још нијесу рекли они за чије интересе раде.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: