Пише: Батрић Бабовић
Помори су слика и прилика људског рода и човјечанства. Неприлика и призор. Усуд и допуштење. Промисао или „Божје давање.“ Све и ништа. Све или ништа. Куга, шпанска грозница, Јустинијанова куга, црна смрт. Декамерон, Албер Ками и многи други писци и авангардисти. Онда се ту нађу Јапанци као корисници биолошког кужног оружја у Другом Свјетском Рату. Помиње се да је више епидемија куге однијело око 500 милиона живота. Од шпанске грознице било је око 60 милиона умрлих. Са друге стране десио се новитет. Од ковида 19 остала је информациона магла у реалном свијету медицински познатих и научно утемељених чињеница. Факат је да се није наставио ковид 20,21 и надаље. Догодили су се Украјина и Блиски Исток. Догађају се НАТО, БРИКС, ШОС, НАТО. Свако са сваким. Свако против свакога. Свако за себе. Свијет нестаје. Историја се преобликује. Дигитални логор цвјета. Помор иде ка савршенству. Све је релативно, а живот је чудо које се троши и осипа, ипак траје и чврсто стоји. Као што чврсто стоји генијалност Ива Андрића. За сва времена на несрећу наших провјерених сурових пријатеља.
****
О томе како би наш нобеловац који је у дневницима описивао најтананија људска размишљања приказао дигитални концентрациони логор тешко је дати јасну слику или ријечима исказан опис. Индикативно је да у сликарству нема превише слика о куги, шпанској грозници и колери. Нема Микеланђела, Хијеронимуса Боша, Леонарда да Винчија и Рембранта да насликају пандемију ковида 19. Или да макар једном бојом употпуни вакум између надолазећих бројева још (не)именованих ковида. Слика острва Видо трепери у мом сјећању. Замишљам да је Андрић сликар шта би било… Помори иду у Васкрсење!
****
Медицина је гробница и колијевка знања. Поглед у молекуларне механизме дејстава многих љекова, који на разним нивоима сигналних механизама кидају патофизиолошке ланце болести подсјећа на уједињену књижевност Томаса Мана и Ива Андрића. На сликарство Франциска Гоје и Пабла Пикаса. На сонете Виљема Шекспира и Рајка Петровог Нога. На аутентични стил Васка Попе. Док свијет тоне у помор од разних куга треба истаћи да је медицина божанска поезија. Изнад снова и дивље јаве! Изнад пожара свјетова и преобликовања истине.
****
Око безбројних душевних болести не треба трошити ријечи. Имати милијарде евра, а сједити у „престоници“ дивљих укуса и навика заиста није нормално. Уз то, све чинити само са једним уметничким правцем-похлепом. Човјек може обући једно одијело и ципеле, бити на једном мјесту у јединици времена, боловати тјелесну или више тјелесних болести само за себе… Тајну пролазности открива портал за путнике према Богу ради истине. Сјећајмо се смрти каже један умни старац. Куге носе младост.
****
Ратови су показали најбоље и најгоре међу људима. Позорнице унутрашњих душевних ратишта сваког појединца микроном микрона чине збирне ефекте Великог и Другог Свјетског Рата. Да је људски ум хумористичан, открила ми је карикатура човјека у ћелији који помоћу штапа привлачи са спољашње стране према себи векну хљеба, која се налази тик уз кључ који може откључати ћелију. Кад се ћелија откључа хљеб је достижан. Укључујући и слободу.Трбух је меки омотач људског некарактера. Не жели слободу и одговорност као приоритете. Глад живи у свему. А све што живи трбухом умире гладно и жедно.
****
Истиномјер као инструмент, ни институција као организација система, која мјери последице помора још нису заступљени у класификацијама међународног система важећих мјерних јединица. Величина и снага помора као и снага одбрамбених система од истог зависе од снаге људског духа. Ваљало би вратити обавезан војни рок, баш онако како то раде нама сродни духови, на принципима блискоисточне родне равноправности. Много је разлога за то. Све би било лакше и боље. До тада живо блато дигиталног кавеза и дигитални Фарадејев кавез који пропушта све врсте громова ствараће поморе у умовима. А тај вид лажне „меке моћи“ разара миленијуме који су испред нас. Живот теча као мутна Сава и „Двадесет српских подела“ Душана Ковачевића. Увир је смрт.
Или она страшна реченица „Био једном“ или „Био некад“. Човјек и/или народ. Опаметимо сопство непоправљивих путања којима нико нормалан никад није ишао. Макар због оних који ће иза нас доћи да премјере дјела и циљеве давно отписане генерације! Да нас по добру и добрим намјерама запамте! Зла и непамети никад нам није фалило. Да се тај „капитал“ извозио били би језгро цијелог свијета. Овако нам преостају маргине, које из часа у час мијењају предзнак. А нас је као и предзнакова све мање и мање. Постајемо беживотни и супротности из описа Ива Андрића о бесмртности и надмоћи живота над смрти. Мртво дубоко или дупло голо како би народни српски језик рекао да се не огријеши, а ни да погријеши!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
