Помирење

Пише: Славиша Чуровић 

Смета помирење? Удри по Андрији Мандићу, по Марку Ковачевићу редовно – не прескачући га ни за твит, дохвати Милојка Спајића и растегни му економију, удри по Демократама да су небитни, иди на Јакова да се ништа не пита, не дај да се пише по порталима који нису ваши, Милану Кнежевићу пребројте свако руско крвно зрнце, бившој министарки културе Братић се обраћајте само са псовкама јер је , иако дама, једина имала храбрости да дирне у осињак мачоизираног квазиелитерства, а онда на концу уцијените покога алавога из нове власти не би ли загорчао живот овом крхком суживоту у црногорској политици данас. Нареди да други ешалон ДПС-а прелети у власт не би ли имали тројанске коње сјутра и то је то. Додај мањине и одмах их искористити објашњавајући како су само декор, иако први пут нису то. Псовачка стратегија шовинизма доведена до перфекције и размиљела дубини. Богами и ширини, јер медијски притисак лажних истина је још јак. А демократија крхка.

Као да је отворен дух из боце, црногорско надгорњавање око припадности Црној Гори, улази у фазу свога политичког али и културолошког краја. Препознају се огољени обриси те квазиелите чији је образац понашања и дилетантски манипулативни провинцијализам баштинио само мржњу, подјеле и провокације што је све заједно имало за циљ њихово вјечито владање Црном Гором и коруптивно шпекулисање квази родољубљем.

Када се оголи један примитиван, недоречен, неутемељен став а зове се шовинизам, он остане баш то, накарада и неприлика сваког друштва које би да гура напријед са различитостима које одлучују и које се мире. Али интерес шовинизма је увијек био лична промоција незнања, мржња чињеница и отклон од било каквог смисленог дијалога.

Када се повео какав – такав дијалог, још ономад, након 30.08.2020 – те, још су се квазипатриоте надале да могу у неком скором политичком рату опет испливати и дијелити лекције о култури дијалога, европејству и творењу државности. Када су политички нокаутирани 2023-ће на изборима свих врста, остало им је да тону псовкама, увредама и заједљивошћу. Када се на то одговорило културним обрасцем, додуше несистемским, псовке су повећаване до спаљивања истих. Мада сам узалуд упозоравао да неталенат једва чека да буде било како признат као релевантан субјекат друштва и да онда са платформе уважености брани своју идеју иза које нема стварног резултата у области којом се бави.

Но и тако се јединственост различитости Црне Горе ипак држи на површини са већином чија хетерогеност није упитна, али чија идеја је иста за сад. Мир, рад и борба за бољитак друштва, боље рећи оздрављење истог.
Чини се да крхкост те једначине даје снагу резултата, али уколико се поклекне на било којој успутној станици ка циљу, показаће се да псовачи имају снагу у једном поларизованом друштву, на чијој су поларизацији радили предано, те оваплодили све што нико нормалан не би пожелио свом потомству – трајне подјеле и гетоизацију малог простора са вишком енергије каква јесте Црна Гора.

Остаје будућност. Да ли је она свијетла или је та мајска зора предалеко за псовку, а близу за суживот, мораће вријеме да да одговор.

Оно вријеме које се утроши на смиривање страсти, на једнаке шансе и истовјетну жељу да не будемо станица за претовар шверцоване робе, биће вријеме за будућност свих нас. Све друго вријеме утрошено на полемику са бившим, а данас још јачим, шовинистима биће вријеме несхватања да само под условом да се та пошаст минимализује, а на крају и прогласи смијешном даје наду у свитање зора над овом најљепшом земљом на земаљском шару.

У противном, даћемо за право другоразреднима да натоваре на леђа помиритељима оно бреме које ови први спремају за наивност добонамјерности ових других која некада иде криво, гладећи бивше кадровике шовиниста, а некад право – хапсећи булументу која је оружје узимала на реверс из МУП-а, а онда батинала новинаре и хапсила народне трибуне из другог табора подмећући им Паје, Синђе и пензионере са праћкама.

Која псује, па кад то ради, онда је то култура, а кад се псовка спали онда је то равно скандалу.

Која тражи да се она жена која их је посмјењивала са мјеста одлучивања у култури протјера било гдје, а да они имају легитимно право да опет бирају своје “ пацифисте “ са бацачима пламених слогана за директоре и директоре директората.

Мало је касно да се врате из понора псовки, протјеривања и састанака иза затворених врата, као рецимо у ЦНП-у ових дана, на којима бивши и садашњи директорчићи расправљају о томе како да стратегију очувања подјела доведу у раван свакодневице и чувања спавача ње исте.

Па или да кујемо, или да не пробамо ако се плашимо, ковања нове слике лијепог и апсолутно оправданог суживота црногорских разлика у 21 – вом вијеку. У коме псовки нема и у коме се живи од рада, не од апанажа за псовке и нерад.

Алтернативе нема, сем ако глас псовача и апанажиста режима надгласа разум логике и знања. Онај глас који нас је водио до пада посљедње европске диктатуре која ако се врати, сви ми са почетка текста, средине и с краја, закључно са пребијаним и хапшеним ИН4С-ом, можемо сами ући у тракторе које ће купити ови “ елиташи “ од кусура товара банана пуњеног прашкастом супстанцом којем су тако аплаудирали да су псовке спаљене, а елита се још држи неразбаштињена, проглашена непокретним ( у позицијском смислу ) културним добром.

Која ипак трчи почасни круг свог тродеценијског маратона у коме су поштење, знање и мир ипак имали већу кондицију од псовки и шовинистицких подјела.

За сад. А за даље – треба радити, а не трошити вријеме на освртање на псоваче, вјечите прелетаче и углађене лопове са бивших позиција, који себи желе само новац а будућност су свели на самоодржање свог опскурног талента.

Па или једно или друго. Одлучимо сами. Пардон, одлучите сами, већина са почетка текста.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: