Помен сликару и вајару Предрагу Драговићу: Света и несрећна црвена боја
1 min read
Пише: Живојин Ракочевић
Помен сликару и вајару Предрагу Драговићу служио је, прошле суботе, викарни Епископ моравички Тихон у Саборном храму у Београду, а молитви су присуствовали поштоваоци његовог дела, пријатељи и родбина.
„Кад сам вас данас видео у овом броју, и овакав цвет људи – мени је срце заиста било пуно. Окупили смо се у нашој саборној кући, а Пеђа око чије душе смо се сабрали сигурно се радује што смо ту“, рекао је академик Јован Делић, који је подсетио на сликареву посвећеност уметности и неспорним вредностима српског културног идентитета.
Предраг Драговић је рођен у Драговића Пољу у Горњој Морачи, школовао се, радио и стварао на многим местима и на широком простору. Још као студент ради на заштити и конзервацији фресака на Косову и Метохији и од тада није престало његово интересовање за уметност, наслеђе и стварање у том поднебљу, где је деценијама излагао на самосталним и колективним изложбама. Синтеза сурове морачке природе, епских етичких начела, косовског завета и личне осетљиве природе дала је његовој поетици, између осталог, сакрални карактер и препознатљиву црвену боју. У Галерији Дома културе „Грачаница“ 2013. године излагао је „Ликовно читање Горског вијенца“, док је поводом обележавања 700 година манастира Грачаница 2021. године имао је самосталну изложбу „Преко пепела“. Поводом те изложбе, у ком се истичу радови из косовског циклуса, историчар уметности Небојша Јевтић је записао да „Предраг Драговић преформулише лични уметнички доживљај тренутних дешавања симболима и знацима косовског завета, мита и историјског блага“. Књижевник Драган Лакићевић је о тој изложби записао да су „Лубардине боје херојске, а Драговићеве светачке. Пламсање ватре покреће пламсање боје и четкице, површине покрива дим апокалипсе“.
Светост и несрећу црвене боје Драговић је носио и из породичне историје: “Моја мајка Аница није могла да види крв. Сваки пут би изгубила свест!” Његов деда са мајчине стране, Јакшо, убијен је од стране комуниста на кућном прагу и био је прва жртва братоубилачког сукоба у том крају у Другом светском рату. Девојчица је била ту, и њен син – уметник – је био ту да касније сведочи и ствара од “Париско-плавог циклуса – фантазмагорије и митологије Париза” до Косовског погрома 2004. године.
У његовом вајарском опусу тражио је лице птицама и корњачама и, са рођацима који прате “чудног уметника”, проналазио дрво које је погодио гром у Семољ гори да од њега прави скулптуре.
