Интензивно дипломатско маневрисање у циљу обликовања завршне фазе рата у Украјини открило је забрињавајућу реалност: чак и када је ријеч о сопственој безбједности, ЕУ се тешко позиционира као централни актер.
Актуелни преговори о будућности Украјине – сукобу који европски лидери рутински описују као „егзистенцијални“ – одвијају се уз минималан допринос саме Уније.
Док други постављају тон и правац, Европа остаје реактивна: управља посљедицама, ограничава штету и нада се да ће повратити свој утицај, пише у анализи за Politico, Стивен Евертс, директор ЕУ института за безбједносне студије.
Ова маргинализација, како наводи, није резултат једне одлуке нити зависи од једне особе – ма колико утицајан био амерички предсједник Доналд Трамп. Она, прије, одражава дубљу рањивост и узнемирујући образац.
Свако ко посматра европске одлуке у посљедњих неколико мјесеци може видјети психологију слабости.
Слика приказује континент који нема храбрости, неспособан да предузме одлучне кораке чак и када су у питању основни интереси и када су политичке алтернативе доступне.
Европа губи самопоуздање, тоне у фатализам и оправдава своју пасивност утјешним мишљењем да заправо нема избора, јер су њене карте слабе.
Осим тога, дугорочно, ствари ће се некако средити. Само сачекајте америчке средњорочне изборе наредне године.
Али хоће ли и може ли Европа себи да приушти чекање? Украјина сигурно не може.
Само коментарисање нацрта мировних планова других у некој врсти „дипломатије праћења промјена“ није довољно. Потребне су одлуке, и то одмах.
Европа је континент богатих земаља са обилним капацитетима. Ипак, иако њени лидери инсистирају да су безбједност и успјех Украјине кључни за сопствену сигурност и опстанак Европе, стварна војна помоћ Кијеву у посљедњим мјесецима је опала.
На финансијском плану, Европа не полаже испит који је сама себи поставила. Украјини је потребно око 70 милијарди еура годишње и да, то је велика сума, али износи само 0,35 одсто БДП-а ЕУ.
То је унутар колективних капацитета Европе. Ипак, мјесецима земље чланице нијесу успијевале да се договоре о механизмима коришћења замрзнутих руских средстава или о одговарајућим алтернативама које би могле одржати Украјину на површини.
Умјесто тога, видјели смо оклијавање и тријумф ситног размишљања. Такође је прилично индикативно да је амерички покушај да једноставно наметне начин коришћења тих средстава, са 50 одсто профита који иде у Вашингтон умјесто у Кијев, коначно покренуо Европу на акцију.
Нажалост, психологија слабости Европе једнако је видљива и у економском домену, јер је трговински споразум ЕУ-САД постигнут овог јула класичан примјер како слабост може да се прерушава у „прагматизам“.
Брисел је имао алате да одговори на америчке тарифе и принудне мјере, укључујући контра-тарифе и инструмент против принуде.
Али, под притиском земаља чланица које су се плашиле ширег повлачења САД из европске безбједности и Украјине, одлучено је да се они не користе.
Резултат је био једностран „споразум“ са унилатералном тарифом од 15 одсто, који крши правила Свјетске трговинске организације и обавезује Европу да купује енергију и улаже у САД у вриједности стотина милијарди долара.
Штавише, споразум није донио стабилност која је најављивана као главна корист. Вашингтон је од тада означио мјере ЕУ у вези енергетске транзиције и регулативе у технологији као „трговинске баријере“ и „порезе на америчке компаније“, што указује да би могли услиједити даљи кораци одмазде.
Само прошле недјеље, САД су појачале притисак када су се амерички представници за трговину састали са министрима ЕУ и отворено оспорили постојећа правила ЕУ у области технологије.
Више него у области одбране, ЕУ је замишљена као економска и регулаторна суперсила. Али упркос деценијама коришћења своје економске тежине у политичке сврхе, ЕУ је сада изгубљена, суочена са све ширим трансатлантским надметањем у погледу трговине и технологије.
Слични обрасци повлачења примјећују се и у другим областима дјеловања ЕУ. Док Русија појачава своје хибридне ратне операције против критичне инфраструктуре Уније, одговор Европе остаје неодлучан.
Док Кина драматично користи контроле извоза кључних минерала као оружје, Европа и даље реагује споро и без јасне координације. А на Блиском истоку, упркос томе што је један од водећих донатора за Газу, Европа је споредна у обликовању било каквих планова за прекид ватре и обнову.
Из кризе у кризу, улога Европе није само мала, већ и даље опада. Питање је: када ће Европљани одлучити да је доста било слабости и ирелевантности?
Ово је, прије свега, питање психологије – вјере у сопствене способности, укључујући и способност да се каже „не“.
Али то је могуће само ако Европа уложи у своју способност да доноси велике одлуке заједно – кроз заједничку политичку власт и финансијске ресурсе. Нема излаза из ове ситуације без улагања у снажнију ЕУ.
Овај основни аргумент је изнијет стотину пута раније. Али, иако је инсистирање на „већој политичкој вољи“ међу земљама чланицама, заиста, тачно, то је и превише поједностављено.
Морамо признати да јачање ЕУ такође значи да ћемо морати нешто да жртвујемо. Али заузврат добијамо нешто суштинско: способност да стојимо чврсто у свијету Доналда Трампа, Владимира Путина и Си Ђинпинга, закључује Евертс и додаје да је то неопходно и непроцјењиво.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
