Политички и људски очајник Ђукановић трајно заглављен у екстремизму и мржњи

Пише: Владимир Вукићевић

Након смрти Јеврема Брковића и Бора Кривокапића, јасно је да људском и политичком очајнику Милу Ђукановићу нема више ко да напише ни елементарно писмен говор, ни ауторски текст, па се у њиховом одсуству овај олињали, некадашњи комунистички јуноша дохватио пернице и осмјелио да се обрати црногорској јавности, држећи лекције првенствено онима који су се борили за демократску и суверену Црну Гору.

За пројекат који је украо и урнисао, као и све чега се дохватио, али искрено вјерујемо да у том науму није успио до краја.

Док је у оном распалом џемперу крајем далеких 1980тих глумио бритву по комунистичким конгресима, хајкајући и ћерајући “старо руководство“, оптужујући их да су појели беслатно јагње, у глави је имао само једну мисао: како да он, његов брат и његова сестра поједу цијелу Црну Гору, опљачкају је до кости, подређујући је комплетну себи и својим личним интересима, третирајући и њу и грађане као личне коње.

У данашњој Црној Гори, разваљеној у свим областима, коју нам је оставио у наслеђе политички и људски очајник Ђукановић, нема ништа циничније и бизарније, него када он узме перо у руке, па се врати у прошлост да нам опише ближу историју. Он који ни из нехата никада није умио да каже или напише истину. Сатјеран уза зид, свакодневно губећи подршку и заглибљен у екстремизму и мржњи, очајник Ђукановић запомаже и тражи подршку, још само овај пут, даје часну Пандорину ријеч, куне се у СКY апликацију, јер нас он неће издати.

А издао је све и свакога: социјализам, Тита и СФРЈ, Милошевића и СРЈ, издао је “Миловце“ у Либералном савезу, издао “комите“ и “патриоте“, који га ових дана с правом куну и псују, па се људски и политички очајник одлучио да им напише љубавно писмо. А нема више коме да пише, нико му више не вјерује, па ни најближи сарадници, они који су и даље на слободи. Док се свакога дана стеже обруч ка њему и његовом криминално-биолошком окружењу, док се спремају нова хапшења, а очајник Ђукановић продаје своје најближе функционере као на сточној пијаци, нико знавен и елементарно поштен нема ни времена ни воље да чита његове бајке, тираде о “Либералном савезу који га уцјењује“, о Београдском споразуму, о његовим трицама и кучинама.

Свјестан да свакога сата губи макар десет некадашњих гласача, очајник Ђукановић на свој одавно препознат безобразан и неваспитан начин, сву ту љутњу и бијес назива “запомагањем из суверенистичких редова Црне Горе“, па им још поручује- претећи ћемо. Док му преостали симпатизери у огромној већини једва састављају крај с крајем, милијардер Ђукановић од њих тражи подршку, каже ништа не боли. Не нуди им радно мјесто, не нуди им фабрику воћа или поврћа, не. Он је развијао бизнисе по Кипру, по бјелосвјетским пореским рајевима, за Црну Гору није имао времена.

Али, када је у питању Ђукановић: све је већ одавно речено и одавно знано. Грађани су о њему рекли све и послали га на сметлиште историје. Остао је још само један корак, да га у сарадњи са нашим “међународним партнерима“ спакујемо на тамно и хладно мјесто. Па нека тамо на миру пише и одговора на писма својим јованићима, меденицама, вукотићима, нека се добро сви међусобно издописују, а већинску Црну Гору жељну мира и напретка, загледану у будућност, оставе на миру. Снаћи ћемо се већ некако и без њих. И претећи ћемо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: