Полемика о односу руске државе према власти и опозицији у Србији – замке заборављене самоспознаје

Пише: Горан Ђорђевић

Последњих недеља српска тиха већина са неверицом посматра сукоб између појединих аналитичара из Русије (Бондаренко, Искендеров) и аналитичара из Србије, који се води на нивоу – однос руске државе према власти и опозицији у Србији.

Иако по правилу, свако отварање ове теме носи са собом опасност по саму тему (више него по актере), лични утисак је да изнети ставови напред наведених аналитичара проузрокују ненадокнадиву штету по руско-српске односе. На првом месту то је неразумна потреба да се односи између две земље посматрају кроз призму односа према власти и опозицији. Сам почетни ниво расправе довео је до својеврсне банализације теме почев од метода, преко тумачења чињеница, до закључака који представљају посебно проблемско поље. И то не по ауторе, колико по руско-српске односе у тренутку. Тако се основа расправе (руско-српски односи) претворила у непотребну жртву полемисања о дневно политичким темама. У том смислу, сваки покушај да се руско српски односи чак и кроз призму односа Русије према власти или опозицији у Србији посматра кроз дневну политику унапред је осуђен на неуспех. Али неуспех са последицама!

Суштински проблем представља наступ наведених аутора са империјалних позиција. Али то није проблем сам по себи. Проблем настаје када са империјалних позиција наступају они који не познају суштину руске империје. Да ли било ко верује да је руска империја заснована на темељима као што су то у српском случају продаја НИС-а, статус хуманитарног центра у Нишу, Турски ток, или „геополитичке интриге“ које аутор своди чак на ниво кривице за избијање Првог светског рата. Верујем да је Руска империја отелотворена кроз оживљавање Византијске државне идеје, одбране Европе од Наполена, одбрану Прусије 1805-1815, спасавање Аустрије 1849, стварање Бугарске, подршка Србији 1876, 1914.године, тријумф над немачким Рајхом 1945, одлазак човека у Космос. „Наши аутори“, колико су далеко од руске империје, још су даље од смисла историје (руске и српске), а још даље од есенције нашег заједништва. Уопште, какве везе има приказ интереса Русије у очима ових аутора са руском идејом као „идејом срца“ (Иљин).

Зар су хоризонти Александра I, Аксакова, Данилевског, Хомјакова или Николаја II невидљиви у 21. веку. Где се код „наших аутора“ изгубила та „чудновата љубав за свечовечанство“ која је трајању Русије одавно добила конкретне геополитичке обрисе? У лавиринтима псеудоимперијске апологије и то само у оквиру једног пролазног тренутка у историји српско-руских односа. Ауторима постављам следеће питање: Да ли уопште постоји руска империјална самосвест која уједно није свечовечанска, чиме је исписана основна граница између себе и других империја у историји? Наведени аутори не схватају тај невидљив, а опет стално присутан религиозно-онтолошки карактер империје, важност самоспознаје из које проистичу и циљеви и задаци, па и методи остваривања циљева. На темељима које препоручују „наши“ аутори, ни једна империја није настала, руска посебно (да не буде забуне, аутор овог текста и Србију сматра империјом на Балкану, тако да су примедбе заједничке).

Уосталом, није ли залагање аутора за разграничење Србије са Косовом највећа потврда одсуства историјске свести (и добронамерности) у односу на Србију, али и на Русију или аутор заиста меша Србију и Сирију. На овај начин, кроз овако третирање руско-српских односа исти ће се претворити у толико жељену „црну легенду“.

Не, не мислим да је задатак Руске империје искључива и безгранична подршка Србима на Балкану. Али нека свако уради оно што може, или оно што мора. Уосталом, кад дође до „последњег боја неозарен старог ореола сјајем“, на Косово ће Срби кренути не гледајући ко је са њима или ко је иза њих, баш као што је било 1389, 1804, 1914, на исти начин као што су то чинили Руси 1223, 1812,1853, 1941.

(Аутор је доктор наука и адвокат из Ниша)

(НСПМ)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: