Полако нестаје наша Србија, отаџбина, али…

Пише: Драгослав Бокан

Није ствар само у томе ”хоћемо ли победити”, ”сачувати Косово” и ”повратити српску Крајину”.

Није нам једино важно ни то да Република Српска опстане и уједини се са садашњом Србијом и Црном Гором у једну јединствену државу и да се Срби помире међу собом, а уместо ”беле куге” дочекамо препуне породице дечице.

Нити само то да нас Русија (силом у служби правде) спаси овог балканско-европског распећа на коме видимо, окрвављени и немоћни, већ пун век.

Јесте све то изванредно важно, али није довољно. Бар не у оном смислу у коме желим да вам исповедим своју тугу кад размишљам о највећем губитку нашег народа (већем од свих изгубљених људи и територија).

Може Србија и да буде велика и слободна, а да не буде она НАША СРБИЈА, она која је заносила и узносила најбоље међу нашим прецима, она што је заслужила Ђурину ”Отаџбину”, Ракићеву ”На Гази Местану”, Дучићеву ”АВЕ СЕРБИА”, поуке епископа Данила Крстића, посланице владике Николаја и проповеди аве Јустина.

Србија треба (као некада) да буде чојствена и јуначка, патријархална и модерна, талентована и узвишена, великодушна и непоколебљива, чврста и нежна, православна и свечовечанска, јединствена и величанствена, достојна љубави и сваке жртве за њу, такву.

Зато ми је увек било страшно и тако глупо и јадно када би се неки мој дезоријентисани савременик онако ”велеучено” и са грчем ”мислиоца” на лицу упитао: ”Да ли би нам било боље да смо остали и постали римокатолици па тако поједноставили и олакшали свој судбински посао и историјске задатке?”…

Зато што овакав кукавички и само спољашњим мотивима руковођен став сведочи да мој забринути сународник и саговорник АПСОЛУТНО НИШТА НИЈЕ РАЗУМЕО О СУШТИНИ СРПСКЕ ИДЕЈЕ, НАШИХ СВЕТИХ ЗАВЕТА И ОНЕ ЈЕВАНЂЕЛСКИ ЈЕДИНСТВЕНЕ МИСИЈЕ које су – једном заувек, а у име свих нас -преузела српска Света Браћа (Свети Краљ и Свети Архиепископ), под божанским благословом њиховог оца, Светог Старца, Немање/Симеона (и уз саучешће Духа Светог у оваквом задивљаујућем уласку ”духовног принципа” у историјску хоризонталу српске историје.

Није свака земља иста, нити се њена вредност да израчунати простим, вулгарним збиром потрошачке корпе, животног стандарда, националног дохотка, величине територије и броја становника.

Не дај нам Боже да смо као Хрвати (са њиховом политичком и животном филозофијом, непокајаним злочинима, крвавим багажом и траговима нечовештва које су оставили за собом као трагове у времену – па макар имали и сва она прелепа далматинска острва и чаробна Плитвичка језера заузврат).

У томе је суштина важности српске идеје, наше аутентичне културне (”идентитетске”) политике, православног и витешког животног става и свега оног што полако (и нажалост) престаје да буде присутно и видљиво у нашем случају. У верности нашим Заветима и нашем Предању, због којих биографије наших историјских јунака тако личе на Житија Светих (било да су у питању владари, било војсковође, архијереји, удовице, песници, сељаци, народни свештеници, школарци или прости војници).

У тој гралској, причесној, светосавској, светолазаревској, светођаконавакумовској, светоцерској, светоколубарској, светокајмакчаланској, светојасеновачкој… тајни оног неугаслог бљеска таворске светлости у кандилима пред нашим славским, породичним иконама и у срцима стварно најбољих међу свима нама.

Та Србија, то српство, такав романтично-херојски став према животу, породици, мобилизацији непријатељу, издаји, вери, Богу, оданости заклетвама и Заветима јесте оно због чега и дан-данас многи међу Русима, Французима, Грцима… умеју да викну из све снаге: ”Живела Србија!” када нас сретну и да из дна душе засузе на сам спомен српске Свете Земље на Косову и Метохији.

Без такве Србије, Отаџбине, нам не ваљају ни Европа, ни Русија, ни Исток ни Запад, ни коначне победе и одавно заслужена освета над нашим крвним непријатељима, ни богатство, ни здравље, ни новац, ни безбрижно уживање са породицом на најлепшим плажама света… апсолутно ништа.

Тој Србији зато пишем овај узнесени, нескривено заљубљени састав, онако како од првог дана (од када сам ”на смрт” заволео своју Отаџбину) то осећам умом срца и очима душе. Њој желим да припадам и после краја овоземаљског дела мог живота, налазећи сву потребну утеху у оном: ”Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас!”

Ништа ми друго и не треба да одмах повратим (поколебану) наду и (посусталу) енергију, снагу и веру посвећене тој мојој и нашој, јединственој и неупоредивој, непроцењиво вредној и неуништивој, у вечности уписаној – ВИСОКОЈ СРБИЈИ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: