Покрет Европа сад капитализовао литије и заборавио на српски језик 

Питање избјегавања решавања статуса српског језика у Црној Гори данас је индикатор дубљег идентитетског и политичког проблема и то оног који открива како се Покрет Европа сад, од пројекта који је у великој мјери политички рођен на таласу литија, претворио у технократску власт која се труди да се не замјери никоме, а нарочито не онима који не праштају било какво помињање српског имена у јавном животу. Дакле, да се на замјери старом режиму ДПС-а из којег на било које питање које се тиче укидања апартхејд стања које су наметнули током своје тридесетогодишње владавине уредно стижу ничим оправдане уцјене како се тобоже ради о потезању тема које поларизују друштво.

Милојко Спајић и посланици његовог покрета доследно одбијају да подрже иницијативе за увођење српског као службеног језика правдајући се потребом за ширим консензусом. И не само то, решавање статуса српског језика, али и права на двоструко држављансто, проглашено је сметњом у предугом процесу приступања Европској Унији, што није и не би могло да буде тачно. Тако је српски, као језик већине, и то не само по процентима које биљежи на пописима становништа у Црној Гори, већ као дубоко укоријењена историјска чињеница, сведен на културну маргину, а све у функцији политичке коректности и амортизовања пријетњи опструкцијом старих структура моћи.

Са друге стране, јавност свједочи да су и сам премијер и више посланика из ПЕС-а потврдили да говоре српским језиком, али, парадоксално, избјегавају да подрже било какву иницијативу која би водила ка његовом службеном признању.

Умјесто јасне подршке ономе што је суштина демократске већине и праву на упражњавање стотинама годинама потврђиваног језичког идентитета, ПЕС нуди ДПС-ов стандардни вокабулар како „немамо већину“, што узгред буди речено није тачно, или „не желимо поларизацију“. Додамо ли овоме и оно чувено „сад није вријеме“, не можемо да се не запитамо како се стигло да садашње, ипак, јасне парламентарне већине којом оркестрира странка премијера Спајића. Ако сад није вријеме, изгледа да je вријеме било када их је требало изабрати гласовима оних који су 2020. године носили иконе и због мирног проношења крста били хапшени и прогањани како би онемогућили режим да доврши прогон и коначно порази Српску православну цркву на територији Црне Горе.

Да није било тог покрета отпора, литијске енергије и духовног препорода народа, не би било ни Спајића, ни његових министара, ни ПЕС-а као алтернативе ДПС-у. Иронија је да се сада управо они, под изговором проевропске агенде, дистанцирају од темеља на којима су настали. Невјешто заобилажење и самог разговора о отпочињању процеса у којем би се решавало питање српског језика дио је оне политике која се огледа и у прилично нејасном и површном односу према питању двојног држављанства. Та тема директно се тиче грађана који се национално изјашњавају као Срби, али не нужно и само њих. Примјера је много. Споменимо недоумице, како је то дио србофобне јавности потенцирао, које су дуго кружиле око самог Спајића и његовог српског држављанства. Или, са друге стране, на хиљаде грађана Црне Горе избјеглих са подручја обухваћеним ратним разарањима који већ више деценија живе у Црној Гори, али не добијају црногорско држављанство.

Језик и држављанство нису техничка, већ суштинска питања. ПЕС је, у жељи да се представи као умјерена, технократска власт која прави отклон од подјела у друштву, са те позиције, у ствари, наставио политику ДПС режима и то тамо где је најосетјљивије – у идентитетским темама.

Срби и шире српскојезичка заједница у Црној Гори данас, срећом, имају све мање непријатеља у лику Мила Ђукановића. Међутим, влада у којој ПЕС даје такт и доминатно вуче евро-конце одбија да их именује као равноправне.

ПЕС је капитализовао литије и заборавио на српски језик. Борба за српски језик и достојанство свих оних којима је српски матерњи траје.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: