Покидај корен, и дрво се само суши

Пише: Мишо Вујовић

Не морају да нас бомбардују да би нас освојили.
Довољно је да нам обришу памћење. Или да нам — узму цркву.
Српска православна црква, последњи бедем једног народа који је преживео царства, ратове, геноциде и лажи, данас је под тихом, али систематском опсадом. Не под кључањем јереси, него под кључањем фондација, амбасада и интерних издаја. Није реч о теолошком спору. Ово је геополитички пројекат, у чијем је средишту идеја: покидај корен, и дрво се само суши.
Дезинтеграција Југославије била је само пролог. Историјска превара у којој је распад био наставак Првог светског рата — али овога пута с уједињеном Немачком у главној улози, а Србијом као коначним трофејом. Данас, кад су мапе подељене, у тишини се одвија други чин: распад српског духовног простора.
Погледајмо хронологију:
У Црној Гори — покушај легализације лажне цркве, уз срамно ћутање Запада.
У Македонији — убрзана аутокефалија, уз награду за „добро понашање“.
У БиХ — медијски притисци и подземне операције.
У дијаспори — борба за манастире, црквене домове и донације.
У Србији — тиха подела у врху саме цркве: једни моле, други послују.
Стратешки план је очигледан: претворити СПЦ у административну, деполитизовану, евроусаглашену верску корпорацију, без мириса тамјана, без Косовског завета, без Његошеве клетве.
Наравно, неће они рећи да желе крај.
Они ће тражити „модернизацију“.
Препоручиће „отварање ка Европи“.
Гураће законе о „говору мржње“, којим ће се литургије третирати као политички манифести.
А ми?
Ми ћемо стајати као што стојимо деценијама. Као потомци победника који се стиде својих победа. Као народ који не схвата да се душа брани пре границе.
Српска црква је преживела Турке, Аустријанце, комунисте и НАТО.
Али хоће ли преживети сопствену децу која веру замењују апликацијом за визу?
Јер кад изгубиш цркву, не губиш само свештеника.
Губиш све што је било пре тебе.
И све што би могло да остане после.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: