Двадесети Дани Књижаре Со, традиционална херцегновска манифестација, ове је године протекла у славу 145 година од рођења првог градског књижара Јова Секуловића (1879–1950), 126 године херцегновског књижарства (од 1898) и у част дводеценијског постојања Књижаре Со као културног бренда града Херцег Новог.
Манифестација је отпочела ауторском бесједом 19-годишњег Новљанина, Павла Ђуровића, ученика професорице реторике Светлане Градинац, однедавног студента медицинске биохемије на Фармацеутском факултету у Београду. Након достојно изговорене десетоминутне бесједе пред препуним платоом испред Књижаре Со на главном градском тргу, Павле Ђуровић зарадио је овације, због специфичног угла казивања, начина, али и храбости због одабира тема и њиховог зналачког укрштања.
У наставку је Никола Маловић, уредник издавачке дјелатности Књижаре Со, представио 27 књига које је ова књижарска и издавачка кућа објавила од 2004. године. Наслов програма је „Од Експедиције Кон-Тики Тора Хејердала до Ратне луке Кумбор Синише Луковића“.
Током дружења које се пословично претворило у сан љетње ноћи, уз богато послужење говорило се о јунаку вечери, младом Павлу Ђуровићу, чија бесједа гласи како слиједи:
„Питома љепотице Боко, скривена међу врлетима и стрмим литицама! У твојој малој шкољци развио се најљепши јадрански бисер. Сваки поглед на твоје сунцем обасјано сиње море са валовима као растопљеним сребром, зауставља дах. Ту, подно светог ловћенског олтара, шум слободног бокешког мора нас све учи, тјеши и храни, а гледање у модре пејзаже нас лијечи. Сваки камен у твом заливу има своју причу и држећи га у руци можемо да осјетимо тебе, Боко, онаквом каква јеси. Дубоко вјерујем да посједујеш онај златни пресјек древног и савременог за смислен и виталан живот у хармонији са исконском природом и њеним законима.
Све благодети и врлине Црне Горе и Херцеговине слиле су се у твој топли залив. За твоје су се чврсте обале бориле свјетске силе од памтивијека, од старих Грка, преко Илира, Келта, Римљана, Турака, Млетака, Француза и других, али си увијек остала стуб слободе и истине у тешким временима.
Бока је имала и има своју културну јединственост и независност! Ни средњовјековне српске владарске породице нису могле да у своје лозе и подвиге не уплету Боку. Једна стара бокешка легенда говори како је сам Свети кнез Лазар поријеклом из Грбља, те да презиме Хребељановић представља адаптацију презимена Грбљановић. Али не свједоче само легенде, већ су ту и чињенице које би многи данас да потру и сакрију. Духовност и црквено устројство Црне Горе потекло је из Боке. Знате ли да је наш први архиепископ Свети Сава из светородне лозе Немањића, основао славне 1219. године, на Михољској превлаци крај данашњег Тивта, једну од првих седам српских епископија, Зетску?
Ни највећим пјесницима попут Шантића, ниси дала да остану нијеми на богатства и дивоте које имаш:
„Наша мила Боко, невјесто Јадрана,
Покривена небом ко од плаве свиле,
Љепша си од твоје приморкиње виле
И свјетлија си од њеног ђердана.
Никада се тебе нагледао не би’
Но да ми је једно: да постанем валом
Сињега ти мора, па пред твојим жалом
Да вјечито шумим и да пјевам теби.“
Кад си тако чиста и богата, ко је достојан да те доживи и да прича о теби? Ти својом љепотом призиваш људе да ти се поклоне, да их обасјаш својом свјетлошћу, нудиш им своје раскошне боје, своје укусе и мирисе, заласке сунца и свјетлост мјесечине која се огледа у мору. Твој спас су твоји гостопримљиви, топли и мирни људи, који одражавају све твоје особине. Љубоморно чувају твоју јединственост и своју разноликост, а широкогрудо прихватају сваког ко жели да се твојим љепотама диви. Тебе су оплемењивали, богатили и унапређивали многи твоји житељи. Од храбрих помораца, капетана, преко путописаца и књижевника, сликара, музичара, градитеља, трговаца и чувара твоје специфичне традиције. У твојој колијевци су изникли и чувени ратници и хероји који су пожртвовано и смјело бранили твоју слободу.
Вјеровали или не, Бока је дала и првог јужног Словена који је опловио свијет, Ива Визина, из Прчања… или ипак не? Изгледа да Бока има и првог прије првог, капетана Стевана Вукотића, првог јужног Словена, Србина, Бокеља и Грбљанина!
Била си дом највећима нашег народа. Свој мир у твојим рајским љепотама нашао је нобеловац Иво Андрић, а вјечни спокој, гледајући на те с врха Ловћена, заслужио је Његош…
А има ли спокоја данас?
Данас, када понеко, не говори гласно његово име, када се његови стихови другачије читају, кад заборављамо да је његов идеал била борба за све врсте слобода, данас, кад из његових ријечи не учимо, а имали бисмо шта да научимо.
Тај горди Ловћен нема исти сјај од, не тако давне, 1974. године, кад је затрпан пепелом и клетвом. „Ође ме копајте…“, одзвањало је Цетињем и ловћенским падинама кад је владика Раде оставио завјет да буде покопан у цркви коју је посветио своме стрицу, Светом Петру Цетињском. Нису рушитељима ништа значиле потоње ријечи највећег српског пјесника који прокле сваког ко би и помислио да не испуни његову последњу жељу. Чује се Његошев вапај и данас с Језерскога врха, а он је све јачи и све га више народа чује и разумије у овој нашој земљи без расплета.
Капеле више нема, а један владика, без крста и опијела, лежи у фараонској гробници и преврћући се броји дане када ће доћи толико јака бура да одува пепео и сваки нечасни камен са светог ловћенског врха. А бура је кренула и све је ближе, и све је јача. Лавину која је кренула нико више не може зауставити. Црна Гора враћа се себи, својој историји и истини и стуб тог повратка мора се заувијек утемељити враћањем капеле тамо гдје јој је мјесто, да се види од Боке до Проклетија и да пркосно пара облаке својом љепотом и светошћу!“
Глиго Бјелица
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
