Поезији се служи: Представљене две књиге Драгана Лакићевића и студија о његовом стваралаштву

Песник на ироничан начин одсликава и ужурбаност модерног човека, а у једној песми се пита “шта ће бити с поезијом/у времену тржишта и тендера”.

Двадесет сонета из најобимнијег циклуса у збирци “Жетелица и Шумановић” носе наслове по тзв. “Зимским пејзажима” Саве Шумановића (1896-1942) односно по сликама из последње деценије уметниковог трагичног живота из “шидског периода”.

Велики сликар је својевремено објаснио како настаје слика: “Слика се рађа интуитивно из доживљаја који је код сликара ритмичан и пластичан.

Сама та интуиција и доживљај нису још слика, већ је то само подлога на којој ће тек настати слика.

” С друге стране, Лакићевић овако открива како настају његове песме: “Поезији се служи. Она је, одиста, дар.

Од нас зависи да ли умемо да примимо тај дар и да га у вештини језика и у лепоти стварања претворимо у књижевно дело.”

Сећајући се својих књижевних почетака Драган Лакићевић за “Новости” каже:

– Прва моја песма “Прохуја једна песма” штампана је пре тачно пола века у сарајевским “Малим новинама”.

А отприлике као што сам започео, давне 1976. са две књиге песама, тако и заокружујем ове године са две књиге.

И тада и сада једна је римована друга у слободном стиху.

И тематски су различите, због чега нису могле у исте корице.

Оно некад било је почетак и усхит; ово сада је искуство и светла горчина.

Књигом од шест огледа Александра Жежељ Коцић ставила је под лупу неколико Лакићевићевих песничких збирки, али и његове кратке приче и кратке романе. У средишту пажње нашао се роман “Љубавна књижица” из 2004. који је по мишљењу ове критичарке јединствен у ауторовом опусу, амалгам његовог разноврсног лука.

Присутна и у многобројним његовим другим књигама, љубав је, код Лакићевића, како добро примећује Коцић, с једне стране “дубоко чулна”, усмерена према стварној жени, и са друге стране љубав добија једну необичну димензију те се чини бескрајна и изједначава се са смислом постојања.

Цитирајући стих “Наживех се/а не написах се”, Александра Жежељ Коцић закључује да писац још ни изблиза није исцрпео све своје потенцијале.

Последња деценија сликарства Саве Шумановића надахнула је Драгана Лакићевића да напише неке од својих најбољих стихова до сада. Песме сада нису директно произашле из срца и ума песника, већ су провучене и кроз душу великог сликара. Тако његови сонети могу да се гледају, а Шумановићеви “зимски пејзажи” могу да се читају, истиче Александра Жежељ Коцић, пишу „Новости“.