Поезија Матије Бећковића остаје узвишени споменик Црној Гори

Више од пола вијека академик и пјесник Матија Бећковић исписује и објављује пјесме и поеме о Црној Гори, домовини својих предака, а те пјесме сакупљене су у збирку „Црна Гора – име једне вере“, коју је објавила издавачка кућа „Вукотић медија“.

– Нико после Његоша, а прохујала су два вијека, није опјевао Црну Гору, као Матија Бећковић – написао је у предговору књиге приређивач Манојло Мањо Вукотић.

– У шест поглавља, спојених слаповима оригиналног језика и раскошне маште, Бећковић је отворио душу Црногораца, њихово поимање живота, смрти, погибије, побједе, чојства, јунаштва… Тај особен морални код и прочишћену етику.

Кроз многе пјесме и поеме, као што су „Унук Алексе Маринкова плаче над Црном Гором“, „Лелек мене“, „Костићи“, „Бишће и Небишће“… види се да је Црна Гора за Бећковића – Света Гора.

– Када се скупи или разгрне то његово путовање од Вељег Дубоког до Ловћена, од Везировог до Зиданог Моста, од Његоша до крстоносних литија ових дана, онда се сагледа и лице и наличје Црне Горе – наводи Вукотић.

– Бећковићевски – јединствено, оригинално и непоновљиво. Из оног што је написао потпуно је јасно да Бећковић воли Црну Гору. Овјековјечио ју је. Бди над њом, даноноћно.

Бећковића је званична Црна Гора, несигурна у себе, утопљена у своје незнање и политикантске освете, својевремено почастила Његошевом наградом (највећим признањем), а данас му ти исти властодршци забрањују да уђе и да оде до свог кућног огњишта.

– А његова су огњишта и Веље Дубоко, и Свети Острог, и свијетлећи Цетињски манастир, и немањићка лавра Манастир Морача и сва брда и долине. Јер је Црна Гора његова колијевка. Ова збирка показује да поезија Матије Бећковића остаје узвишени споменик Црној Гори – закључује Вукотић.

Бећковић је у збирку „Црна Гора – име једне вере“ уврстио и најновије стихове срочене за свечаност на којој су уручена признања за „Најплеменитији подвиг“, коју додељује Компанија „Новости“.

Попут колона које се крећу улицама Црне Горе, на корицама књиге „теку“ стихови пјесме „Литије“:

„Рече ми један чоек

Да је сањао

Светозара Вукмановића Темпа

Како иде на челу једне литије

И носи икону свог брата

Светомученика Луке

Да је жив то не би био сан.“

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: