Подвиг четрнаест професора из Бјелопавлића: Робијали и били спремни радије да се одрекну својих живота него ћирилице

Да ли сте чули за подвиг четрнаест професора из Бјелопавлића који су робијали и били спремни радије да се одрекну својих живота него ћирилице?

Наиме, у љето 1916. вршећи припреме за обнову рада основних школа у Црној Гори, аустроугарске власти су промијениле школске програме: у њима више није било српске историје, српског језика, црквено-словенског читања и пјевања (свјетовног и црквеног). Српски језик окупатори су замијенили тзв. наставним језиком, српску историју – повијешћу, црквено-словенско читање – читањем, а пјевање је потпуно уклоњено. Реформи су се супртоставили учитељи из Бјелопавлића који су одбили ове услове. Оставке су потписали појединачно у војној команди у Даниловграду, 19. октобра 1916. а једно од њихових образложења гласило је овако:

„Ћирилица је српска историја – артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност.” И даље: „Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности!“.

Чиновник у команди био је Србин из Војводине. Покушао је да одврати младе учитеље од оставке: „Ја сам Србин. Син сам попа православног. Ја вама и вашем народу желим добро. Бићете одмах стријељани“ – рекао је чиновник. Није их убиједио, учитељи су остали при своме. Иако је одустајање од побуне подразумевало сигурну егзистенцију и, у условима окупације, чак и прилично удобан живот, односно сигурну државну службу и специјалне легитимације које су их штитиле од интернације и обавезног рада.

Ови се храбри људи одлучују на непристајање, сматрајући да онај ко хоће да остане доследан позиву српског учитеља, ни у каквим околностима, завјетне вриједности својих предака – ћирилицу и националну историју – не смије довести у питање. То видимо и из свједочења Сава Јововића:

„Примио сам се вршити дужности народног учитеља под управом ћесарских и краљевских власти, вјерујући да ће бивши програм основних школа остати и даље. Наредбом из наставе избацује се ћирилица, српска историја и пјевање националних песама. Част ми је извијестити команду да са овим подносим оставку на своју досадашњу дужност.”

Након двоипомјесечне истраге, изречене су им пресуде, као и тројици њихових наводних подстрекача, правницима: Николи Драговићу, Марку Јовићевићу и Радовану Бошковићу.

Учесници побуне били су: Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су после издржавања казне од три мјесеца пуштени на слободу, док су једанаесторица њих (осуђени на четири односно пет мјесеци затвора) : Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић, интернирани у мађарски логор Болдогасон, а касније у Нежидер, гдје су остали све до краја Првог свјетског рата.

Током суђења (предсједник суда био је Чех, звао се Славик), иследник Хрват, питао је Брајовића: „Зашто нећете овај школски програм, по њему се ради и у хрватским школама?“, Брајовић је одговорио: „Ви сте тај програм прихватили јер сте робови. Ми нисмо робови, ми смо окупирана земља. Ви да сте слободни, у вашим читанкама биле би пјесме о вашим великанима – Штросмајеру, Зрињском, Франкопану, Гупцу и другима, а не о аустријским надвојводама и војводама хабзбуршким“.

У затвору су спавали на голом патосу, без икакве постељине, непрестано под надзором и уз пријетњу да ће бити објешени. Након изрицања пресуде (учињено ноћу) пребачени су у цетињски затвор, а одатле депортовани у Болдогасон. Учитељ Брајовић је три пута покушаво да побјегне, али је сваког пута био ухваћен.

Из књиге Веселина Матовића „Ћирилица и латиногорица“, Књижевна задруга Српског народног вијећа, 2012. године, Подгорица

„Ми знамо ко смо“

Прочитајте ЈОШ:

ИН4С пита Кривокапића, Абазовића и Срзентић: Ми се не плашимо страних амбасада и домаћих „грантопрежа“; а ви!?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: