Подршка „магарећим годинама“
1 min read
Пише: Јован Лакићевић
Не спадам у апологете, не само актуелне, него нити било које власти. Мислим да новинар треба да буде опозиција, или, блаже речено – критичар сваком режиму. Наравно, не и држави.
Што се тиче такозване прозападне опозиције, чији су тренутни корифеји Мариника, Сабахудин – Динко, Ана, Чанак и дружина, (новосадска група) , мало је рећи да их – презирем! И знам да у томе уопште нијесам усамљен.
Шта, да се каже о политичким протувама из НВО, које се за позамашне своте из иноземства, већ годинама својски и упорно труде да по замислима англосаксонских планера и трудбеника, нестане и српске државе и српског корпуса! Рок је – 30.та година.
Нико досад није ни покушао да бар приближно преброји агенте-спаваче, који су ових дана и ноћи листом пробуђени. У једном од претходних текстова поменуо сам бројку од 42 хиљаде невладиних (односно, потенцијално антивладиних) организација у Србији. Ако се изузме неколико десетина патриотских, хуманитарних и њима сличних организација, преостаје читав корпус, помножен са бројем запослених, рецимо три, потенцијалних рушитења, не само режима, већ, по потреби, и – државе!
Овога пута осврнуо бих се на феномен актуелне такозване студентске побуне, протеста и блокада, чији смо свједоци.
Подсјетио бих, на почетку, да је резултат свих студентских побуна у потоњем вијеку, , укључујући и оне масовне у Европи 68. и оне на Тиенмену 89., и другдје, раван – нули!
Не бих овом приликом да спомињем, али, ипак, хоћу, онај ваистину трагични 27.март 41. која ће Србе коштати 1.600.000 жртава, у којој су, опет, предњачили студенти, у извдедби наших вишевјековних „пријатеља“, Енглеза…
Не знам шта ће наши „вјечити савезници“ из МИ6, рећи за ову најновију студентску б е з б о ј н у револуцији,( ако не рачунамо крваве сатанистичке шаке на плакатама), чији трагови, све су прилике, воде до Тавинсток института на периферији Лондона, Замолио би их, као и њихову сестринску ЦИАу и БНД, да нас не држе дуже у неизвјесности, јер поцркасмо од радозналости да сазнамо о каквој се „побуни“ и са којим циљевима, ради!
Да будем искрен, појма немам, баш као ни већина грађана Србије ( о сељацима да и не причам) шта су нам то, овога пута спремили! Донекле ме тјеши сазнање да више не зна ни огромна већина студената који у овим најновијим уличним представама, теферичима , кермесима, журкама и дугоим међуградским шетњама судјелују! (То им се баш не уклапа у комеморативне намјере и петнаестоминутна ћутања на почетку скупова!)
О томе свједочи бар неколико покушаја анкета… Сви као завјеренички ћуте… Нико од њих више и не спомиње оне првобитне четири тачке, везане за погибељну настрешницу у Н. Саду, које су , ваљда, од стране актуелне власти, испуњене…
Шта, опет, да се каже за искрене аплаузе „пленумаша“ филмском приказу од прије 20 година, у коме се бесрамно вријеђају три национална симбола, Црква, војска и српска застава? (ријеч је о учинку неког ваљда хрватског редитеља за српске новце, о представи „Ђинђић“). Шта би рекле њихове колеге са Правног, Факултета организационих и Политичких наука, који нијесу били у прилици да присуствују овом занимљивом игроказу?
Хоће ли нам неко рећи – шта су коначни захтјеви тзв студентских „пленума“, чији су организатори и протагонисти, и након више мјесеци, остали апсолутно непознати? Видимо да неће. Неће ни наши органи безбједности, ваљда из увиђавности и обзира, да не узнемире нма пријатељске „службе“ на Западу.
У помањкању правих објашњена, остаје нам, као и обично, да нагађамо.
Мислим да је први од замишљених циљева већ остварен у одговорима на банално питање: „Да ли подржавате студенте?“, – управо је направљен претпостављени јаз у српском корпусу, који ускоро може добити облик провалије! Јер, подјела пратеће публике је очигледна и сеже све до породица!
Многи су, без икаквог размишљања, пожурили да „на невиђено“ јавно подрже студенте „јер су они, забога, будућност земље“, „по правилу (само не знам којем) прогресивна младост којој се мора вјеровати“, па све до квалификација које су их промовисале у „стубове друштва“…
Готово да се нигдје није могло чути – у чему их то подржавају!
Ових дана сам се сјетио масовне и безусловне подршке „највећем сину наших народа и нарадодности ( за кога ни до данас није утврђено, којих!) Добро, бланко подршку имају спортски клубови и репрезентације, али то је већ нешто друго. Овдје је на сцени – гола, односно, дјелимично прикривена, политика! Остала је и даље загонетка – која ли је то врста од разнобојних револуција…
Очекивати, или тражити подршку за неке слојеве, или дјелове друштва, који имају облик политичког организовања са апсолутно нејасним циљевима, мислим да је апсурдно, да не кажем – бесмислено. Зар нијесмо, колико јуче, имали експеримент са црним ПЕТИМ октобром, када смо доживјели трагичну судбину разбијене, распродате и заробљене колоније, од чега се још нијесмо опоравили? Хоћемо ли, након четврт вијека, да пробамо још једном?
Ја, ваљда због година, радије не бих, бар не без јасне алтернативе. Јер она прича – ајде да скинемо ове „незасите фотељаше“, да не ређам остале „епитете“, па ћемо послије видјети шта ћемо и како ћемо“, не приличи озбиљним људима. Радије бих да мало сачекамо и видим каква ће нам,од садашњих студената, колико сјутра бити „интелектуална елита“, па ћемо онда лакше судити. (Захваљујући, поред осталог и „Болоњи“, веома сам скептичан!)
Да ли би неко, као неразумној особи, могао да ми каже – шта ли је то данас наша друштвена елита? Да ли је то оно што нам се годинама мота по разним „задругама“, или пабовима (сплавова, бар на Сави више нема!), или по неким странкама? Одавно се не оглашава ни Клуб књижевника….. Неко помену некакву Другу Србију, али ми не рекоше гдје станује… Значи ли то да смо остали без елите?
Колико ми је познато, данас ниједан слој друштва нема тапију на „изузетност и посебност“. Некад је то, додуше, била „радничка класа“.
У овом часу присјећам се ријечи Арчибалда Рајса, који је био заљубљен у српски опанак и српску војничку шајкачу, односно – српског сељака и ратнике, чије је срце, по његовој жељи, сахрањено на врху Кајмакчалана: „ најгори дио српског народа јесте његова елита!“
Прошло је, дакле, 25 година када смо петог октобра дали масовну подршку нашим пубертетлијама, или, рачунајући студенте, „старијим малољетницима. То су се у нашем народу некад звале – „магареће године“! Не знам само откуд то, мада значење могу да наслутим. Преведено – дали смо подршку – магарећим годинама!
Видјели смо нашто је то испало и како се звршило. А, можда, и није?
Сад се, ваљда, нешто слично од нас, поново очекује.
Пропустио сам да кажем да смо тада, на неки начин, изневјерили наше вишевјековне пријатеље Енглезе који су од Срба узалудно очекивали, ако не почетак мањег, симболичног грађанског, братоубилачкпг рата, као, рецмо, 41., оно бар неколико поточића српске крви на Тргу испред Скупштине. Заиста, не би имало много смисла да их још једаред, у кратком временском раздобљу – разочарамо!
Најзад, кад се већ прича о младости као некој политичког предности и преимућству, није на одмет још једно подсјећање. Занимљиво је искуство Старе Грчке, Аристотелове и Платонове, као колијевке демократије: у Парламент, или, тачније ,Сенат, нијесу могле бити изабране особе млађе од 60 година!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:


Sve je meni jasno: i ko je Čanak, i šta je MI6, ali čoveče Vučić se okružio lopovima i nesposobnim. Napravio je sistem po ugledu na Mila i oterao svakog ko misli svojom glavom. Znam da može biti još gore po nas, ali mi patriote moramo se ujedinimo oko ideje svetosavlja, a ne oko Vučića.