Подгорица или Истанбул: Гдје ће Зеленски показати лице?

Зеленски, Милатовић; илустрација
Црна Гора стоји на раскршћу, али ово није само геополитички тренутак већ тренутак истине. Да ли ће 15. маја црвени тепих заиста бити разастрт у Подгорици за Владимира Зеленског, човјека чији режим је претворио Украјину у мрачну позорницу репресије, или ће, како је сам најавио, отићи у Истанбул на састанак са Владимиром Путином? Одговор на ово питање није само логистичке природе — он је суштински моралне тежине. Да ли ће Зеленски поново прекршити ријеч? Да ли ће изиграти обећање мира као што је много пута изиграо сопствени народ?
Званично, Зеленски је изјавио да „очекује Путина у Турској, у четвртак“, додајући да „нема смисла продужавати убијања“. Али шта ако се истог тог дана појави у Подгорици, и ако Црна Гора — симбол отпора фашизму и поноса на антифашистичко насљеђе — одједном постане сцена за пријем човјека који велича Степана Бандеру, забрањује опозицију, укида медије, прогони Цркву и руши сваки стуб демократије?
Запад: Мисионари лицемјерја
Док Западна Европа и даље себе представља као мисију „слободе“ и „људских права“, стварност је сурова: или си њихов, или си непријатељ. Украјина је плаћала цијену те логике у крви — народ претворен у топовско месо, језик забрањен, вјера прогоњена, култура спаљена. И све то у име „вриједности“ које нико у Кијеву није тражио, али је наређено да се за њих гине.
Сада се исти сценарио гура и на Балкан. Црна Гора, као некад Украјина, постаје експериментална лабораторија Запада: НАТО интеграције противно вољи народа, сатанизација Русије, прогони Цркве, брише се језик, прошлост, идентитет. Исто се тражи и од Србије, Републике Српске — одрицање, капитулација, самоукидање. А када се неко успротиви, као што је Србија одбила санкције Русији или Република Српска одбила да се одрекне својих темеља — наилази на санкције, нападе и медијски линч.
Подгорица: Сценографија капитулације или отпора?
Све ово поставља једноставно, али судбоносно питање: гдје ће Зеленски бити 15. маја? У Истанбулу, у покушају мира, или у Подгорици, као симбол продуженог рата и западног диктата?
Предсједник Црне Горе Јаков Милатовић — за кога је карактеристично да политику води у тишини, шапатом — није потврдио ни демантовао Зеленскијев долазак. У истом даху, спомиње потписивање декларације о пријатељству са човјеком који признаје да га „мотивише мржња према Русима“, који је суспендовао изборе, прогонио свештенике и претворио један народ у заложника геополитичког експеримента?
Док су предсједници Србије и Републике Српске били у Москви, на обиљежавању Дана побједе, Црну Гору није имао ко да представља. Је ли то нова европска демократија — она која се стиди сопствене историје, жртвује савезнике и храбро ћути?
Sa Putinom se neće sigurno sresti,Putin tu Dvorsku Ludu ne priznaje kao Predsednika Ukrajine.
Pa normalno-Podgorica, ne smije valjda uvrijediti ove domace svjetske lidere