Почиње ФЕСТ
1 min read
ЦЕБЕФ/ФЕСТ/Спутник
Премијером редитељског дебија глумца Радивоја Буквића – краткометражним остварењем „Још један дан“, пројекцијом за Оскара номинованог филма „Бартонова академија“ Александра Пејна и уручењем награде „Београдски победник“ за изузетан допринос филмској уметности Желимиру Жилнику, вечерас у МТС дворани почиње 52. Међународни филмски фестивал – ФЕСТ.
Под слоганом „Иди и гледај“ до 3. марта биће приказано 108 филмова који ће имати укупно 505 пројекција у осам биоскопских дворана. Од тога половина ће моћи да се погледа само на ФЕСТ-у, а на програму ће бити чак шест домаћих остварења.
„Слоган ‘Иди и гледај’ наметнуо је сам живот, односно све оно што, нажалост, гледамо да се дешава на планети. Филмови у различитим програмским целинама нису имуни на сва та дешавања, кроз њихове теме заступљени су многи проблеми”, рекао је уметнички директор ФЕСТ-а Југослав Пантелић подсетивши на совјетски филм истог назива у режији Елема Климова, који се бави страдањем у Другом светском рату.
Увод у програм ФЕСТ-а биће кратки филм „Још један дан“, а Буквић, који се први пут нашао иза камере, каже да је прича инспирисана последњим данима живота његове баке која је до последњег дана имала оптимизам, достојанство у старости и до краја је желела да живи у амбијенту у ком је одрасла, живела, децу изродила, у комуникацији с природом, биљкама и животињама:
„Када сам је последњих неколико пута видео била је физички немоћна да ради, али није се давала. У једном моменту, сећам се, само се угасио фрижидер.
Изненадила се и реаговала као да је пала бомба. А онда је устала и једва се догегала до фрижидера, почела да га мази, да му тепа. Фрижидер је, наравно, прорадио јер је било до термостата. Моја бака се обрадовала и вратила назад. Али, после петнаестак минута фрижидер се опет гаси. Моја бака ради исту ствар. Објашњавам јој да је у питању термостат, али не одустаје. И схватам да моја бака ради физичке вежбе, да је у теретани… Једино што може да ради јесте да оде до тог фрижидера и да му неку енергију, јер је то једини живи створ у кући, једина машина која даје звук и с којом може да комуницира.
Схватио сам да се моја бака бори за још један дан. А стално је говорила, кад је упитам – ‘Како си, бако?’. ‘Па, дан по дан’. Живела је тако да је имала план за наредних 45 минутаи мислим да је то један диван начин како су се људи тих годишта домишљато сналазили да трају у руралној, напуштеној средини, где малтене ни животиња више нема, осим птичица“.