Пљевља: Промоција романа „Зов карауле“ и сјећање на хероје са Кошара

Синоћ је у препуној сали Скупштине општине Пљевља која је била мала да прими све заинтересоване, одржано вече сјећања на Предрага Пеђу Леовца и промоција романа „Зов карауле“, аутора Ненада Милкића.

У присуству породице Леовац, представника Цркве, официра Војске Југославије у пензији, културних радника и грађана, вече је отворила Марија Кнежевић која је читала најзанимљивије одломке из романа.

Вече сјећања на Предрага Пеђу Леовца отворио је Драган Палдрмић, предсједник НВО “Мостови Културе“, који се захвалио гостима на присуству и изразио жаљење што због техничких проблема није обезбијеђена већа сала. Поздравио је учеснике програма и аутора констатујући да су управо Пљевља изњедрила једног од јунака романа са којим се наш град поноси.

Потом се присутнима обратио Никола Ровчанин:

„Кошаре су мјера за хероје и ако се неко запита зашто је неко положио живот за отаџбину, тај одговор не заслужује. То је била битка за Србију која је морала обавезати сваког политичара да је у миру поштује на начин што је никада неће потцијенити, издати и занемарити потписивањем нечега супротног интересима српског народа. На помен ријечи Кошаре ми Пљевљаци се сјетимо свог јунака, кога славимо и са којим се поносимо. Јунака који је показао како се бори за отаџбину, шта значи част и образ и шта значи слобода и отаџбина. То је витез боја на Кошарама – Предраг Пеђа Леовац.

Управо је међу корицама истине романа „Зов карауле“ своје мјесто пронашао наш Пеђа. Зато овај роман заслужује почасно мјесто на полицама кућних библиотека свих Пљевљака који држе до традиције и истинских вриједности свога народа, а који ће служити и као путоказ и као опомена новим генерацијама. Управо је роман аутора Ненада Милкића један од чувара истине једне битке, једног народа у једном времену и јуначког полагања живота на олтар отаџбине.“

Стихове из своје нове пјесме о Предрагу Леовцу говорио је пјесник Александар Тошић:

Драга мајко боље да погинем

но да војну униформу скинем,

скинем ли је заувјек ће бити

и нећу је више облачити!

Ко се вије како вјетар дува

зар тај војну чизму да назува?!

Мене моја отаџбина зове

зли душмани границе јој рове,

она цвили и зове синове!

Реци мајко шта би осјећала

кад би свога сина дозивала,

и видиш га како претвара се

да не чује твоје тужне гласе?

Би ли мајко могла пребољети

ил’ би сина свог почела клети?

Тако данас моја отаџбина

у невољи зове свога сина,

да не чујем код Бога гре’ота,

а код људи пријекор и срамота –

бићу мртав још и за живота!

До гроба би пратила ме брука

због издаје и кукавичлука!

Душа би ми без спокоја била,

страшна би је клетва погодила,

страшна клетва светог српског кнеза

од које ме подилази језа,

клетва која сатире и брише

оне што се боја уплашише!

Отаџбина ком није вољена

рђом капо док му је кољена

и Сунца га не гријали зраци,

страшну клетву Цар Лазаре баци,

зато одох отаџбини мајци!

Публици се обратио Слободан Радовић ријечима:

„Предраг Леовац је један од оних Пљевљака који су успоставили критеријуме. То су људи – светионици који осветљавају пут у сваком неврмену – а данас је итекако зло вријеме. На Кошарама није писана историја ратовања – онај немушти период међусобних конфликата. На Кошарама су исписивана завјештања за будуће генерације. О каквом је јунаку ријеч говори нам и чињеница да је након рањавања, иако недовољно опорављен, опет пошао на мегдан. Као што рече наш брат Ацо „ко је кадар да до’ака с мегданом да растави јунака“.

О каквој је личности ријеч говори нам и његово обећање својој мајци Милици да ће са Косова доћи на бијелом коњу. Дакле, не као ратни профитер или заштићени свједок – него као српски витез, онако како је приличило његовим прецима – између осталог и његовом ђеду Душану који је Други свјетски рат дочекао такође као граничар – а ратне године провео у одбрани своје Отаџбине.“

Вејо Газдић, официр Војске Југославије у пензији, подсјетио је присутне и на друге Пљевљаке који су положили животе на олтар отаџбине у тој ратној 1999. години – Крвавац Миломира, Чупић Бранка, Тешовић Вукомана, Џувер Божа и друге. Али посебно мјесто у нашем сјећању заузима Предраг Леовац који се истакао по свом јунаштву. Након рањавања и повратка у Пљевља, Пеђи су и породица и официри говорили да се не враћа на Косово повријеђен, али је његова жеља за одбраном отаџбине била јача. Констатовао је да се неки данас због привилегија и позиција одричу наших јунака.

Стиховима своје нове пјесме посвећене Предрагу Пеђи Леовцу присутнима се обратио и Рајко Палибрк.

Брате, вечерас ти се враћам на Кошаре,

Видиш, рана ми се скоро замладила,

И на лицу ми се не познаје ништа,

Метак ме не хтједе

А она ће некад

Бити само спомен са бојишта.

Тамо се гине и ја морам ићи,

А тебе, брате, ако ко упита,

Ако се не вратим, што сам тамо био,

Реци му да сам пао чувајући

Моју Тикову и твоја Корита.

Брате, вечерас ти се враћам на Кошаре,

Да видим хоћу ли ког живог затећи,

Јер српски официр битку не напушта,

Идем, па кад ћу преко Метохије,

Потпуно сам пјешке прећи.

Дођох само да видим мајку,

И браћу и оца,

И ове крушке дивљаке крај пута,

Да моја душа, сјутра, кад је пустим

На Кошарама или на Паштрику,

Случајно негдје не залута.

И оде полако преко ливаде,

Између храстова, стазом, кући.

Последњи зраци мартовског сунца

Над Љубишњом су умирали

Његово лице милујући.

И данас послије седамнест љета,

Од кад је погинуо од Арнаута

У љутом боју, јуришајући,

Погледах према његовом гробу,

Па пут његове куће старе

И чух како ми мирно говори

Ко да је пошао да бере јабуке:

Брате, вечерас ти се враћам на Кошаре.

Ненад Милкић, аутор романа, није крио одушевљење препуном салом, великим интересовањем Пљевљака. Истакао је да је роман „Зов карауле“ други дио трилогије романа „Како смо бранили Кошаре“. Роман је заснован на истинитим догађајима које су свједочили војници Кошара. У тој неравноправној борби истакли су се многу јунаци, али издваја три, међу којима и Предрага Леовца. Додао је да је управо пљеваљски јунак био омиљени официр међу војницима. У напад, који је за њега био кобан, једини се јавио добровољно и за њим је том приликом кренуло тридесет војника. На жалост, у тој акцији којој није претходило ни извиђање ни артиљеријска паљба, свој живот на олтар отаџбине положио је Пеђа. Узалуд су његови војници покушали да се боре са смрћу, она је била бржа.

Након што је радио везом јављено „нашег Пеђе више нема“, зачули су се Кошарама почасни плотуни. Аутор је изразио жаљење што Држава још увијек није одужила свој дуг јунацима. Док је писао роман затицао је војнике са Кошара често на најтежим физичким пословима. Нико није добио орден, нити пензију. Држава није подигла заједнички споменик палим јунацима у највећој бици модерне српске историје. Новинар Меденица је нашао начина, отишао на Кошаре, упалио свијеће нашим борцима и свима показао пут нашег стремљења, јер духови мртве страже на Кошарама чувају Србију!

Прије промоције аутор је са осталим учесницима посјетио породичну кућу Предрага Леовца и спомен собу у којој се могу видјети Пеђине ствари, од његовог дјетињства до војничких успомена. Пеђине официрске униформе, дипломе, албуми, његова пушка, двоглед, али и златни ланац са крстом који је прекинуо метак тога кобног дана…

Подсјећамо, у мају ове године организатори анти-НАТО трибине у Пљевљима „Ми бирамо мир“, положили су вијенац у улици јунака са Кошара, Предрага Пеђе Леовца у његовом родном граду.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: