Пливати узводно
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
„Слава и моћ су претешко бреме, и немају сви леђа за њих“! Сјетих се ове старе латинске сентенце читајући како су још једног, не тако славног и не тако моћног, али у његој глави и поимању реалности – премоћног, привели да, коначно, положи рачун.
Мултипрактик политичар, министар и спортски радник, један од оних које је „велики шеф“ делегирао да у његово име (често и за његов раун), демонстрирајући своју ограничену али ипак видљиву, шире фаму о његој неприкосновеној, скоро па божанској, моћи, приведен је тамо где се дијели правда. Можда не она права и неподмитљива, али ипак правда.
У друштвима какво је ово наше, гдје се функционална моћ зачас претвара у личну и гдје се стварна овлашћења која произилазе из пописа права и обавеза „мјеста“ које се покрива зачас баце под ноге, примјер успона и пада „приведеног“ није никакав изузетак.
Напротив, могло би се рећи да је то пословично правило које говори да они који, док се пењу уз хијерархијски стуб власти (и моћи) не размишљају о томе како ће сићи с врха, обавезно стрмопизде у бездан, правни, морални и сваки други. Јер, врхушка моћи, они који су деценијама ведрили и облачили државом, кад кола крену низ брдо прво одбацују оне ситније шрафове и точкиће. А „приведени“ је био ту негдје око руде.
Нијесам васпитаван и не волим да се сеирим и ликујем над туђом невољом, па ни над привођењем „приведеног“, али бих волио да, ако је већ касно за бивше, макар ови дејствујући носиоци моћи код сваке своје одлуке и употребе моћи, имају на уму његов примјер, лет „бијелог орла“ и његов стрмоглави..Јер, давно је речено да „сила може све што хоће, ал’ не може докле хоће“!
Пожељно је и очекивано, да не кажем – морално и нормално, да носиоци државне моћи располажу основним знањем о ресору који покривају. Али, кад је ријеч о времену које је иза нас, времену у којем директна веза између знања и звања и није била обавезна, приведени, а и многи други, били су „експерти“ за више области. Но, ни то не би било толико катастрофично да су он и његове колеге, прије свега и изнад свега, били ЛИЧНОСТИ. А под тим појмом не подразумијевам личност као општедруштвену препознатљивост већ личност у пуном значењу те ријечи.
