Пленковић и западна „правда“: Агресија није агресија ако је под НАТО кишобраном

Хрватски премијер Андреј Пленковић, верни заштитник западне матрице, изјавио је у Копенхагену да би „награђивање агресора препуштањем освојених територија“ представљало „застрашујући преседан“ који би, како каже, угрозио „глобално управљање“.

Скуп у Данској организовао је бивши генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен – човек који је надгледао бројне војне интервенције под окриљем алијансе. Иронија је да се на таквом месту позива на „морал“, „право“ и „мултилатерализам“.

„Важно је да онај који је снажнији, који је агресор, не буде награђен територијом друге земље“, рекао је Пленковић, свесно прелазећи преко тога да се КиМ отима од Србије и чињенице да је управо Хрватска 1995. године, уз подршку НАТО савезника, спровела једно од највећих етничких чишћења у новијој историји Европе — злогласну операцију „Олуја“.

Током те операције, протерано је преко 250.000 Срба из својих вековних огњишта, а њихове куће и имовина уништене, запаљене или конфисковане. Та акција и данас се у Загребу слави као „победа“, иако ниједан злочин у њој није озбиљно санкционисан на нивоу државе. Је ли то пример „међународног поретка заснованог на праву“, о којем говори Пленковић?

Исти тај поредак је годинама системски рушен — од Ирака до Либије, од Сирије до Србије — када је НАТО 1999. године бомбардовао Београд и отео Косово и Метохију, без икаквог мандата УН. Тада су агресори били „ослободиоци“, а жртве — вишак за нови светски поредак.

Сада се, међутим, подсећајући на Украјину, западни лидери као Пленковић одједном позивају на моралне принципе. Говоре да би „зелено светло агресорима“ отворило пут за отимање територија. А шта је онда било на Балкану?

Хрватски премијер је говорио и о украјинској скепси према руским гаранцијама, подсећајући да је Кијев предао нуклеарни арсенал у замену за сигурност, али да те гаранције нису ништа вределе. Истовремено, не помиње да Србија више од две деценије слуша о „гаранцијама Брисела“ за Заједницу српских општина – које нису спроведене ни дан-данас.

За Пленковића, кључ је „јачање украјинске војске“, иако признаје да Русија има „капацитете које нико нема“. Све у свему, реч је о познатом сценарију – продужавању рата у туђем интересу, док се наводно бране апстрактни „поредак“ и „вредности“.

Интересантно, Пленковић се позвао и на Доналда Трампа, истакавши да он сматра да је рат у Украјини последица слабости Обамине и Бајденове администрације, те да као председнички кандидат Републиканаца жели „брзо посредовање и окончање рата“ – иако се не зна шта ће такав „брзи мир“ подразумевати и да ли ће се уопште поштовати територијални интегритет Украјине.

Како изгледа – када се територија отима под западним кишобраном, то није преседан. То је „демократија“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: