Plenković i zapadna „pravda“: Agresija nije agresija ako je pod NATO kišobranom

Hrvatski premijer Andrej Plenković, verni zaštitnik zapadne matrice, izjavio je u Kopenhagenu da bi „nagrađivanje agresora prepuštanjem osvojenih teritorija“ predstavljalo „zastrašujući presedan“ koji bi, kako kaže, ugrozio „globalno upravljanje“.

Skup u Danskoj organizovao je bivši generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen – čovek koji je nadgledao brojne vojne intervencije pod okriljem alijanse. Ironija je da se na takvom mestu poziva na „moral“, „pravo“ i „multilateralizam“.

„Važno je da onaj koji je snažniji, koji je agresor, ne bude nagrađen teritorijom druge zemlje“, rekao je Plenković, svesno prelazeći preko toga da se KiM otima od Srbije i činjenice da je upravo Hrvatska 1995. godine, uz podršku NATO saveznika, sprovela jedno od najvećih etničkih čišćenja u novijoj istoriji Evrope — zloglasnu operaciju „Oluja“.

Tokom te operacije, proterano je preko 250.000 Srba iz svojih vekovnih ognjišta, a njihove kuće i imovina uništene, zapaljene ili konfiskovane. Ta akcija i danas se u Zagrebu slavi kao „pobeda“, iako nijedan zločin u njoj nije ozbiljno sankcionisan na nivou države. Je li to primer „međunarodnog poretka zasnovanog na pravu“, o kojem govori Plenković?

Isti taj poredak je godinama sistemski rušen — od Iraka do Libije, od Sirije do Srbije — kada je NATO 1999. godine bombardovao Beograd i oteo Kosovo i Metohiju, bez ikakvog mandata UN. Tada su agresori bili „oslobodioci“, a žrtve — višak za novi svetski poredak.

Sada se, međutim, podsećajući na Ukrajinu, zapadni lideri kao Plenković odjednom pozivaju na moralne principe. Govore da bi „zeleno svetlo agresorima“ otvorilo put za otimanje teritorija. A šta je onda bilo na Balkanu?

Hrvatski premijer je govorio i o ukrajinskoj skepsi prema ruskim garancijama, podsećajući da je Kijev predao nuklearni arsenal u zamenu za sigurnost, ali da te garancije nisu ništa vredele. Istovremeno, ne pominje da Srbija više od dve decenije sluša o „garancijama Brisela“ za Zajednicu srpskih opština – koje nisu sprovedene ni dan-danas.

Za Plenkovića, ključ je „jačanje ukrajinske vojske“, iako priznaje da Rusija ima „kapacitete koje niko nema“. Sve u svemu, reč je o poznatom scenariju – produžavanju rata u tuđem interesu, dok se navodno brane apstraktni „poredak“ i „vrednosti“.

Interesantno, Plenković se pozvao i na Donalda Trampa, istakavši da on smatra da je rat u Ukrajini posledica slabosti Obamine i Bajdenove administracije, te da kao predsednički kandidat Republikanaca želi „brzo posredovanje i okončanje rata“ – iako se ne zna šta će takav „brzi mir“ podrazumevati i da li će se uopšte poštovati teritorijalni integritet Ukrajine.

Kako izgleda – kada se teritorija otima pod zapadnim kišobranom, to nije presedan. To je „demokratija“.