Планина у Канади названа по војводи Путнику

У тексту „Путникова школа ратне вештине“, објављеном у „Политици“ 23. фебруара, новинар Димитрије Буквић представио је најновији књигу историчара др Александра Животића, професора Филозофског факултета у Београду „Путникова школа ратне вештине – Главни ђенералштаб војске Краљевине Србије (1903-1914)“

О Радомиру Путнику и његовом војевању српски народ доста зна, али верујем да је много мање оних који знају да су овом великом војсковођи почаст одали и становници Канаде. Они су, непосредно после Првог светског рата, 1918. године, једну своју планину назвали „Путник“. Висока је 2940 метара и налази се између провинција Алберта и Британске Колумбије. Део је ланца Стеновитих планина у планинском масиву Кананаскис.

Скоро сто година касније, октобра 2012, године Равногорски покрет из Калгарија, највећег града Алберте и група људи из Едмонтона, главног града те провинције, у подножју планине поставили су спомен-плочу са натписом на енглеском језику: „Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вођу, војводу Радомира Путника (1847—1917). Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за време Првог светског рата (1914–1918). Ова жртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине, у циљу заштите људских права и слободе човечанства“.

Радомир Путник завршио је 1866. године Војну академију у Београду, као осми у класи. Борио се у српско-турским ратовима 1876–1878. као мајор, командант Рудничке бригаде. Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године. После Мајског преврата, реактивиран је и постављен за начелника Главног генералштаба. На овом положају је остао до 1912. године.

У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић. Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ команданта Друге армије Степе Степановића, нанео је аустроугарској војсци велики пораз. Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за време Колубарске битке била је пресудна, јер је српска војска добила време да се опорави и одмори.

Упркос тешкој болести, успео је да организује повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина до Скадра на албанском приморју. Почетком јануара 1916. пребачен је на Крф, где се лечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лечење, али је ту преминуо 1917. године. Његови посмртни остаци пренети су 6. децембра 1926. године у Краљевину СХС, а уз све државне и војне почасти сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу у Београду. Сврстан је је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Јован Поповић, Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: