Пјевао за чинију пасуља: Тома Здравковић се женио четири пута, а најтужнија песма крије трагедију

Филм „Тома“, у којем је лик певача Томе Здравковића оживео глумац Милан Марић, данима пуни биоскопске сале, а многи детаљи из живота легендарног уметника и боема терају сузе на очи.

Томислав Тома Здравковић родио се као треће дете у породици, 20. новембра, 1938. године, када је његова породица живела у Алексинцу.

Сви у породици Здравковића били су талентовани за песму, али он највише. Таленат су наследили од оца Душана, а Тома се истакао већ у петом разреду када га је наставник математике научио да свира виолину, да чита ноте, да солфеђо зна у прсте.

И Тома је почео да зарађује када је заједно са другом уписао трогодишњу текстилну школу у Лесковцу (ишао је на смер плетења). Али није почео да зарађује у новцу, пише Блиц.

Тај његов друг, Станиша Станојевић, како је испричао у свом сведочанству, и Тома Здравковић су становали у изнајмљеном мемљивом собичку у Улици Николе Тесле 25 код „неке тетка Живке“.

– Спавали смо на поду и покривали се крпарама, све су нас вашке појеле – причао је Станиша. А све је почело када су у центру Лесковца, тамо где је пре неколико година подигнут споменик Томи Здравковићу, у септембру 1954. два мршава, изгладнела дечака ушла у кафану “Радан” из које се стално чула музика. Они су дошли да измоле за остатке од трпезе, али судбина им је наменила нешто више.

Имао је Тома среће јер га је те вечери чуо управник Позоришта у Лесковцу и питао га хоће ли да пева у представи „Зона Замфирова“.

– Може, рекао је, али за две чиније пасуља и два парчета хлеба – присећа се певачев друг.

Два месеца касније у “Радану” гостовала је једна права кафанска звезда – Силвана Арменулић. Пре него што је стала на подијум слушала је младог мршавог дечака како пева, па је затражила да наредну песму отпевају у дуету. Био је то пресудан тренутак за Тому Здравковића.

Певао је Тома Здравковић за Данку, Лјиљану, Сању, Бранку и многе друге горепоменуте, али мало је познато да је једној Славици, у коју је био смртно заљубљен, посветио најтужнију песму.

Славица је имала плаву косу и очи, а иза ње је остала песма “Букет белих ружа”, која можда не спада међу његове највеће хитове, али дефинитивно крије најтужнију, штавише, језиву истиниту причу о његовој првој љубави која је умрла не напунивши 20 година.

Тома Здравковић је у Тузли, док је још био непознат, упознао студенткињу Славицу. Волео ју је толико да је маштао о одласку пред олтар са њом, али је из њеног дневника открио детаље о њеном интимном животу са познатим и непознатим мушкарцима, што га је шокирало. Тома и Славица су се свађали и раскидали, иако су једно према другом гајили снажна осећања.

Једна ситуација са Славицом била је веома непријатна.

– Мојој првој проби присуствовали су фудбалери Драган Шекуларац и Зоран Миладиновић. Подсмевали су ми се. Утучен и искомплексиран, нисам приметио да Славица седи са Зораном. Схватио сам да нешто није у реду тек кад сам им пришао. Пред целим друштвом рекла је да мора да обиђе неке пријатељице. Шта сам могао него да се сложим. Вратио сам се у пусту собу хотела “Балкан”, а она се појавила тек после поноћи – касније је испричао Здравковић.

Када је 1963. године певао на Црногорском приморју, добио је телеграм у којем га је лекар који је лечио Славицу обавестио да је она тешко, неизлечиво болесна и да жели да га види. Када је стигао у Сарајево, није могао да је препозна, јер је изгубила тридесет килограма. Тома због наступа није могао да остане са Славицом, а неколико дана касније стигао му је нови телеграм којим је обавештен да је његова љубав умрла.

Погођен њеном смрћу, написао је најдирљивију песму у каријери.

– Умрла је у Сарајеву, сахрањена је у родном Травнику, а ја сам стигао на свежу хумку, тек да положим букет белих ружа. Седам-осам година касније, баш у Травнику, први пут сам јавно певао песму њој посвећену која је била огледало нашег живота. Извео сам је тада и никад више. Плакао сам ја, плакала је цела сала. То није био концерт, већ опело… А била је плава са кратком косом. Имала је и очи плаве и помало тужне. Висока, са дугим ногама, у плавим фармерицама, изгледала је као права ”баба рога” – причао је Тома објашњавајући како је настала песма “Букет белих ружа”.

Пошто је успео некако да преболи плаву Славицу, у његово срце ушла је црна Олгица, коју је Тома убрзо запросио. Њихов брак, међутим, није дуго потрајао. После развода, Тома је мењао кафане. Певао је у новосадском “Путнику”, београдској “Топчидерској ноћи” и на Светом Стефану.

Тома је живео за тренутак. На летовању 1972. у Будви заљубио се у младу Цетињанку Наду Радановић. Одмах су се венчали, на Острву цвећа, уз песме Усније Реџепове и Анђелке Говедаревић. Али и овај брак је врло кратко трајао, а крах љубавне везе бацио је Здравковића у очај. Наставио је да се опија, иако му је здравље било озбиљно нарушено. Убрзо одлази у Америку, па у Канаду, где у Торонту упознаје четврту супругу Гордану.

Једном приликом Тома је изјавио да га је љубав увек покретала, поготово она несрећна. Непрекидно је тражио сродну душу која ће да разуме његова танана осећања.

– Волео је све жене о којима је певао – испричала је Томина кума, певачица Оливера Катарина.

– Био је савремени трубадур. Нјегова душа била је саткана од љубави. Носио је љубав и према грешнику и према страдалнику и према сваком бићу на овом свету. Тражио је оправдање, а не осуду. У очима му је била топлина. И невиђена нежност. И љубав. Кад гледа, као да натапа нежношћу и љубављу – објаснила је она.Наш сусрет се догодило у Торонту сасвим случајно. Тома је певао у некој кафани, ја сам тада била јако млада и волела сам песму и кафану. Одатле је све почело, а након тога смо се венчали и живели заједно до његове смрти – испричала је једном приликом Гордана, четврта Томина супруга, која и даље живи у Канади.

– Кад дођем у Србију, увек мислим да ћу се срести са њим. Док не дођем на његов гроб, не могу да схватим да га стварно нема више.

О љубави према другим женама једном је рекла:

– Мени то није сметало, вероватно јер је он свуда проналазио инспирацију и сретао многе жене. Уопште не сумњам да се заљубљивао много пута, јер је био такве природе. Рецимо, песма “Данка” била ми је јако драга, а кад сам упознала Данку, онда ми је била још дража. Све његове глупости, али и лепе ствари, то је био он. Стварно је било немогуће ту нешто променити. Понекад сам само хтела да му помогнем у одређеним ситуацијама, али никад му нисам нешто бранила или се свађала, већ сам само говорила: “проћи ће то, пусти, ако си се заљубио, одљубићеш се”, и то је све ишло кроз шалу. Вероватно је ту било свега, али сам га ја гледала кроз другу страну.Иза њега су остали ћерка Жаклина, коју је добио из брака са Олгицом и син Александар, којег је добио са супругом Горданом.

Тома Здравковић дуго се мучио са тешком болешћу. Преминуо је 30. септембра, 1991. године у Београду, у 53. години живота. Сахрањен је на Централном гробљу у Београду.

Иза њега су остале песме: „Да л‘ је могуће“, „Еј, Бранка, Бранка “, „Данка, “„Дотако сам дно живота“, „Кафана је моја судбина“, „Ево већ је јесен, а тебе још нема“, „Проклета недеља“, „Тужно лето“, „О, Циганко моја“, „Свирајте ноћас само за њу“, „Остао сам сам“, „Киша је падала“, „За Лјиљану“ (посвећена глумици Лјиљани Благојевић), „Уморан сам од живота“ (Новица ју је написао, по сопственом тврђењу), „Песме моје“ (написао је његов велики пријатељ Кемал Монтено)….

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: