Пјеснички бисер у књизи од камена
Матија Бећковић
Стихови Матије Бећковића из збирке „100 мојих портрета“ у издању „Новости“, уклесани у стијене код ваљевске Мионице.
Ни рукописно мастило пјесника и академика Матије Бећковића још се није ни осушило, а његова пјесничка бисерна бројаница „100 мојих портрета“, коју су објавиле „Новости“, већ је уклесана у стијене.
У музеју на отвореном, у вишевековном Паштрићу код ваљевске Мионице, између Струганика војводе Мишића и древног манастира Рибница, Матијине посвете драгуљима српске науке, умјетности и медаљонима који су му допали наручја, већ исијавају из камена. За ова и сва времена.
У громаде, с којима деценијама у љубави ваздане, уписали су, за почетак, седморо Матијиних јунака. По универзалности, Теслу и Његоша.
Њима придодали и своје завичајне, ваљевске и колубарске великане. Десанку Максимовић, Љубу Поповића, Петра Пајића и Милована Данојлића. И то је у реду…
А у овај буквар за вјечна времена, који је тек отворен, у стијени на улазу у музеј, чувару и добошару непролазних вредности, великом Бећковићу, посвећен је епиграм „Баш је њега брига, бар је њему лако, све је оживјело чега се дотако“.
Матијина стијена, као и све ове, које су вјековима вајали природа и вријеме, личи на каквог бунтовника. Смирује га, одозго, из вјетром заустављеног сјемена, малени, готово патуљасти бор. А, чувају – чуваркуће. Осуле се преко стијене, то је чудо једно.
На узвишици су громаде, као окамењени великани којима је Бећковић посветио портрете у стиху.
Они су били громаде, Бећковићеви стихови су громаде и ми смо им ове стијене вјечности намјенили – каже нам Предраг Пеца Петровић, домаћин овдашњи.
Ово је, тек, први корак. Можда већ на прољеће имаћемо, овдје, свих стотину Матијиних портрета. То је само дио дуга њима, који су већи од нас. Камена књига коју није могуће спалити, поцијепати, ни на ђубриште бацити.
Предраг Петровић нам прича да је све ово покренуо чаробњак српске писане ријечи, Радован Бели Марковић. Овдашњи, а свагдашњи свој, који је пристајао да га фотографишу само уз ове, непролазне, портрете.
Ако смо и помислили да се, у „ријалити“ блату, до главчина заглавила српске културе кољеница, Матија Бећковић нас је разувјерио књигом „100 мојих портрета“, којом нас је позвао на издиг до обојног пропланка са улиштем од стотине трмки чисте поезије, трепетних ријечи, као пчеле медоноснице, којих је толико колико „по небу бешчислених звезд“ како би то рекао неко од Црњанскових јунака, честњејших Исаковича – казао је у бесједи, у Паштрићу, када је поподневно сунце над овим местом поштедело дан. Да траје. Да се виде људске и камене громаде.
Радован је још додао: Из Матијиног пјесничког кондира точи се медовина, за жедне и рањене, крепко пиће које човека изнутра грана и снажи, опоравља и препорађа, а узвисује понад уснуле беспомоћности.
Ова књига Матијина, српски овај Памјатник, имађоше своје просејавање „кроз ретко и често сито“, тако да у њојзи не остаде „ни чрте ни резе“ која се и на хартији не држи као у камену.
Отуда је ове књиге „камена објава“ нешто што се и очекивало, може бити: управо овдје, у авлији честитога Дома Петровића, на пристанку Завичаја и одсутног положаја војводе Мишића… То је и додатни разлог да, управо на овом каменишту, ослушнемо камен по камен – а камење и иначе треба ослушкивати! И да се, с тог камења примимо, коноти нафоре освећених речи у сказању Матијином.
Лијепо је и оком неухватљиво имање Петровића. Његује га наш домаћин, познати биолог, повратник из града на имање родитеља којима је завештао ватру на огњишту. Његова супруга Дана и ћерке Ивана, докторанд на Београдском универзитету и Јелена, доцент, следе Предрага у овом божанском рају. Држе се и одољевају, као камен, новој моди и непогоди.
Овдје свраћају заљубљеници у природу. Долазе да чују тајни говор дрвећа, ослушну душу камена. И љубав, која је, ето, сада и Матијине стихове овдје довела. Као у Цариграду, у онај један камен, у који се, тамо, уселила душа Симеона. А, за тај камен не говори се – који је то камен.
Камена књига у Паштрићу и у њој уклесане странице са граматама заслужних јединствена је и културна посебност на овим просторима. А, посебна је и прича како су громаде које су вајали вјекови стигле у музеј Петровића.
Ову Теслину сам отео испред багера, једва смо је довукли. За ову, Матијину, странци су ми нудили хиљаде евра – прича домаћин Предраг Петровић. – Рекао сам: што се мене тиче, овдје ништа није за продају.
Овакав одговор на искушење могу да дају само они који су у темеље породице уградили истинску љубав. На овим темељима подигли су музеј камена. Кућу чаја, српског љековитог биља. И, најважније – подижу унуке и уче их да наставе традицију.
Чуо сам, али нисам знао и вјеровао, нити сам Паштрић замишљао као неки камени град и камену престоницу, а поготово да ће се ту објављивати камене књиге – рекао нам је Матија Бећковић.
Тек изашлу књигу „100 мојих портрета“, видим уклесану у камену! Опет, своје пријатеље које сам у овој књизи опјевао видим уклесане у стијене. То је нешто што нисам ни сањао да би могло бити.
Извор. Новости
