Пјесничка лађа Андрије Радуловића

Кад ти изађе књига/ Али књига/ Једино ти се/ Радује мајка/ Ако је имаш/ И онај кога не знаш (пјесма „Књига“)

 Пише: Милица Бакрач

Овако пјесник Андрија Радуловић, на један особен начин објашњава суровост данашњег времена и људи, према ,,објекту“, писаном здању и тврђави – Књизи.

У пјесми ,,Књига“ има доста истине, јер су Радуловићеве  досадашње књиге обрадовале многе читаоце и зналце руског, италијанског, шпанског, мађарског, словеначког, њемачког, шведског, украјинског, француског, чак и хебрејског језика – ,,који га не познају“ као човјека, али су га упознали као пјесника.

На другој страни, свака нова Андријина књига обрадује нас, који смо са њим јели хљеб и со. Који смо свједоци да се ниједна његова пјесма ,,без муке не испоја“, који знамо како је бити ,,Икар из Црне Горе“ знамо, да је закаснио, ко зна колико пута ,,За Златно руно/ за Анде и Хималаје“ – а, радујемо се, јер је остао са нама, у Црној Гори.

Бијела пчела Волта Витмена посједује снажну пјесникову нит исповијести – снажну и болну. Прича са причом се ређа. Дјетињство са бојама васкршњих јаја, са чертама првих слова провирује иза старих, закључаних врата учионице, као свјетлост. ,,Коњи од папира“ одлетјели су у небо, а небо је у овој књизи црње него икад, оно би можда и проведрило кад би се однекуд створио очев ,,велосипед“, згодан да се на њему пјесник вине до Берлина. Испод тог црног неба, посјечене су успомене, бамбус зелени, трешња у дворишту студентског дома у Никшићу. Боли пјесникове, пуштиле су своје клице упркос тами небеса, те у пјесми ,,Двадесет дана“, Радуловић открива истину – чија то радост недостаје управо када изађе свака нова књига: ,,Већ двадесет дана/ Моја мајка/ Не помаља/ Главу кроз прозор/ Да види синове/ И зору“.

Из дјечачких сјећања на вите јабланове, нацртане кругове, падове из гнијезда, исповијест се претвара у недоумицу: ,,И сад више не знам/ Јесам ли вук/ Или камен“, да ли поетска бит вије на обалама Дона или је окамењена у врлети Херцеговине, на оба мјеста међу својима? На свим тачкама Земљине лопте, од Ловћена до Итаке, од Подгорице, Еуфрата, Вавилона и Одесе, Радуловић је на свом тлу, међу својим прецима: међу Козацима, словенским кнежевима, рибарима и ловцима, воденичарима и вилењацима, мокар од цетињске кише, слушајући одјек звона у Котору.

Ова књига је лична лађа, једино што је остало у суровим временима, налик оној лађи коју је сковао Ноје. У њој је Радуловић оставио уточиште за Његоша, Поа, Витмена, Леонарда, Кафку, Икара, за Милана Ненадића, Мија Ћупића… За све нас, који смо запливали ка тој лађи бијелој, она је: ,,Наша мука / Наша ријеч“, наше Тројство – три ријечи, три ласте, три прозора. Ова књига је кућа и окућница, спознали смо да нам је постало тијесно ,,У измишљеним језицима/ Граматикама и геометријама“, зато тихујемо словеса ,,свете азбуке“ и гредемо кроз ,,планине“, Радуловићеве.

Велике истине и велике љубави су стварале велику поезију, као што су велики ратови писали велике историје. Поезија је тајна и откровење. Само је у поезији могуће, и то управо, у овој књизи да ,,у глави шарана свијетли крст“, и да видимо ,,хљеб који нам силази с неба“. Зато је ова поезија велика у истини, да је хљеб наш насушни – наша Ријеч.

Аутор запамћене и безброј пута поменуте Снијежне азбуке, не само у српској књижевности, већ и у словенској књижевности, Андрија Радуловић, наставља поетски пут каквим мало ко ходи. Такав пут није лак. Посут је античким трњем. Свијетли под небесима. Над њим гракћу гавранови. Тај пут је и вучја пртина. Покрај њега су пусти млинови. Тај пут води ка Језерском врху. Али, овим путем ће се поносити Андријине бијеле пчеле. И свих нас, који се радујемо његовом слову.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: