Пјесма Његошу
Петар Други Петровић Његош
Пише: Драган Копривица
Ко, и како писат’ може и умије о Његошу, нек пише,
Ја не могу нити боље, а, ево, ни више…
Докле гођ забављени бивамо навелико малим стварима,
Док ситнице буду правиле нам крупнице, и младима и старима,
Док у стварности живимо и у знаку кварности,
Док, мјесто да сипамо муње, редовно купимо труње,
Пловећи чешће, Боже опрости, по мору глупости…
Потежа је ова наша школа – писат’ баш о онима славнима,
Божјом вољом изабранима, о њиним мислима староставнима,
Спрам којих ми, мали, обични, знамо бит’ недолични, дволични,
Па и кад накупи се мрчених мисли сто, до двјеста,
Све то на крају насложимо у некаква општа мјеста…
А треба вазда имат’ у виду да мораш погодит’ баш у сриду,
Да не смијеш срочит’ промашену мис’о ниједну лошу
О оном што знаде кроз вјековну тмушу обасјат’ народу душу –
О пјеснику, владици и владару највећем нашем – о Његошу,
Тим прије што знамо сви од давнина, у име Оца и Сина,
Да он духовна је громада и пјесничка величина…
А, притом, међ’ нама, чешће, све се вајкамо
Што истину ту стару знамо и кад се хајкамо:
Обрни, окрени, па после ни тамо, ни ‘амо,
Тек у сваку невољу, кад дебело плаћамо –
Са пуно воље Његошу се враћамо,
Јер Црна Гора вазда добро је знала
Да Он бјеше и биће духовна јој вертикала…
Ово тим прије што прати нас васељенска јека –
Да Његош је, за својих славних дана,
Опис’о, прије и после свега, човјека сваког вијека,
Са нашег и било којег другог меридијана,
Са пуно људске мјере – човјека сваке боје коже и вјере –
Како то само умије перо једног великана…
