Писмо са села којег више нема: Вукови и пастири
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Тиха сјета јуског пријеподнева догоријева на огњу немилосрдном јуришу сунчеве коњице, без дашка вјетра, објешена о кљасте гране трешње која је већ одавно заборавила разигране ноге и руке дјечурлије која су се надгорњавала са њеним врхом. Одавно не рађа, а свака зима на њој остави нову, старачку, бору и ожиљак временског зуба који без милости, један по један, сатире и брише овдашње трагове живљења и постојања. И сваки поглед на њу ме опомиње да је све овдје већ претурило највећи дио сунчевог круга и озбиљно се нагнуло западу.
Чује се звоно са цркве Светога Јована на Улици, последњи бронзани лелек за последњим пастиром нашега краја. Милисав, можда га ниси знао, али си сигурно чуо за њега, последњи пут је сјавио своје стадо и оставио Мокру пусту и без звона. Још неко вријеме његов већ нахерени „стан” одолијеваће вјетру и сњеговима, а онда ће и њега „прекрити рузмарин, сњегови и шаш” и све ће се звати прошлим. Не брини, није ово ламент залудњи над нечим чијем пропадању нема лијека; звона и глас о Милисављевом одласку ме само, болно и забрињавајуће, подсјети на умируће вријеме пастира.
Појам „пастир” је код нас и у оно вријеме, имао дубље и шире значење од обичног чобанина и чувара стада. Подразумијевао је велико животно искуство, скоро духовну везаност са стадом, ванредно познавање његове „сентине” и навика, тако да је и по мраку, магли и свакој другој невиђелици могао да зна куда је кренуло и гдје ће пронаћи његов изгубљени дио. А и стадо је својим непогрешивим праискинским инстиктом осјећало доброту и бригу свог пастира, његову љубав и пожртвованост и спремност да се свуда и на сваком мјесту испријечи између њега и незаситих вучјих зуба. Вјечита борба вукова и пастира.
И људи су, и као појединци и као заједница, одавнина имали потребу за „пастиром”. Пастиром духа, заштите, наде, и путоказа кроз странпутице и искушења времена. Пастиром чији ће ауторитет, снага и вјера бити сигурна одбрана од зуба безнађа, очаја, лажи и обмана којима, попут гладног вучјег чопора, одасвуд кидишу и пријете. Вукови овог доба су одавно олињали и више сличе шакалима и хијенама па, свјесни своје немоћи да насрну на пастирски штап, лају и кевћу из прикрајка, из својих смрдљивих и кужних брлога, вребајући сваку прилику да се својим кварним зубима макар очешу о пастирску ногавицу.
Последња одбрана сваке заједнице је одбрана њене духовности, темеља на којем је саздано све остало, а прва линија одбране те духовности су црква и њене вође. И није се чудити што се у ово вријеме опште деструкције и разарања црногорског националног и друштвеног бића, на најжешћем удару нашао њен први и најјачи чувар, бедем и свједок – Српска православна црква и њено свештенсто. Само је у посрнулој Црној Гори могуће да се последњи друштвени талог који се још увијек крије у институцијама система, невладином сектору и појединим профашистички настројеним медијским кућама, свкодневно баца блатом на цркву која јој је у темељу и духовне пастире који су јој на челу.
Emilo, odličan tekst Lirski pasaži i “poruka”…!
Vaistinu,odličan tekst.
Sadrzina i stil VRHUNSKI !