Писмо са села којег више нема: Отворите прозор, загушљиво је! 

Пише: Емило Лабудовић

Засјело сунце на седло између Брајенице и Сјекирице, па прижарило. Све утонуло у тек пробуђено утро, а тишина, густа као желе, лелуја на благом повјетарцу, слична прозирној завјеси кроз коју дан добија нестварне плавичасте нијансе. Прави прољећни дан, а март тек забасао у долину и размахао се на све стране. Топло како се не памти за ово доба, и све одише свјежином, чистоћом и опојним мирисом наде да би и могло бити прољећа. На другој страни села види се погурена фигура жене у црини, слична повећој буби која гамиже браон платном њиве, вриједно скупљајући преостале трстике, јелову четину и необране вреже тикава од прошлог љета. И ништа не мути дубину мира, осим веселог цвркутања врабаца који грабе прилику да се наметну док се још нису вратиле ласте.

Недеља је. Дан за одморит душу, али не и дан за ленствовање јер толико је посла а тако мало времена које, као у инат, цури брже од зрневља на жрвњу водјенице. Воћњак се разгранао и младице стреме у висину, па то ваља поткресати, разриједити и уобличити да би родило како ваља. И док, споро и опрезно, шкљоцам маказама, тешка срца се одричући ластара од којих би за коју годину лако могао бити или боцун ракије или тегла пекмеза, дође ми на ум препорука једног од „мојих“ (формално, али не и од срца) који ми ономад, као Србину, топло препоручи да се манем идентитета и, као прасе уочи новембра, прихватим корита. Није важно, рече он који смо и то што нам не дају да будемо ти који јесмо, важно је само да корито буде што пуније.

Мада ми, и као појединцу а и као припаднику мог народа, уопште не недостаје проевопски печат овога, силом прилика, „мога“ на крштеницу, коју ми је овјерио још чукунчукун ђед, ухватим себе понекад како ме мучно жигне сазнање да по сваку цијену хоће да ме гурну са сцене и сатјерају негдје у ћошак у којем ме чека корито, насуто по свијету испрошеим и зајмљеним мекињама. Мекињама које ће, ако Бог да, отплаћивати још и моје чукунунуче. И док руком, на којој се већ модре жуљеви од маказа („пошла крава на орање“, рекла би моја мајка), исписујем ове редове, не могу да пригушим осјећање једа да их пишем староставним језиком рода мога, језиком којим још увијек говори комотна већина мојих суграђана, а који су, мимо логике, мимо правде и мимо сваког резона, осудили на уставни и сваки други суживот са језицима којима говоре и служе се групе на нивоу статистичке грешке.

Уз Ријеку се појачава струјање вјетра од Козлена и расхлађује ознојено чело, али не и мисао под њим. Јер то што ми чине и што ме по старе дане расписмењују не чине ми душмани. Они то, колико ме знање из историје служи (мене нијесу школовали Шербо и Живко), нијесу чинили ни током вјекова и деценија окупације. То ми чине „моји“, они са којима сам дерао опанке идући у школу и „исте задатке решавајући тешке“, они који су се, на пречац, сјетили да је језик на којем смо проговорили и описменили се сада неки други и другачији. Наћиргилисан и „европски“ намирисан, како би се прикрио смрад подвале и рана ножа у сопствене груди. Али, не таласај, поручује онај „мој“, то и није толико важно, важно је да је корито пуно. А Андрић, Пекић, Лалић, Ћосић, Црњански, Ћопић, тете Десанка и Мира, нека опросте, времена су таква. Јер, „храна“ којима су они хранили наше душе и наша сазнања није од оне европске и није за корито, макар и преливало.

Опија свјеж, сад већ прохлађен, планински ваздух, продире у одавно зачепљене плућне алвеоле, и, с времена на вријеме, мами на дубок уздах. Онај из петних жила. Јер, упркос свему, а нарочито „неталасању“, у души је још увијек загушљиво, стиска груди и не да да се удахне онако како би било ред. И сјетих се: чувени енглески и један од највећих свјетских научника, Исак Њутн, био је у једном мандату посланик у британском Парламенту. Остало је записано да је током мандата само једном затражио ријеч и рекао: „Господо, дозволите да отворим прозор“! И та једна једина његова реченица, проста по форми а дубока по значењу, остала је за памћење и наук дуже од свих блиставих бесједа изговорених у том храму ријечи. Јер, кад је „загушљиво“ све друго је – у другом плану.

И зато, умјесто било какве полемике са оним, од невоље „мојим“, само молба: отвори, дијете, прозор, много је загушљво. А и корито се усмрђело. Толико.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: